Poreklom smo iz Zubinog Potoka, sa druge strane planine Rogozne, iako dugo živimo u Austriji, posredstvom “Vesti”, a poslednjih godina i preko portala Ljudske sudbine humanitarca Hida Muratovića, pratimo sa kakvim se sve nedaćama suočavaju stari i bolesni u rodnom kraju. Više puta, na razne načine, pomagali smo sirotinji na severu i drugim delovima Kosova, a ovom prilikom želimo da obradujemo nekoliko nevoljnika u Raškoj oblasti: na Pešteru, Rogozni, Goliji i u Novom Pazaru. U nadi da ćemo ih uskoro ponovo obradovati, svima želimo dobro zdravlje, puno sreće i bar malo bolji život u danima koji dolaze.
Ovo je deo pisma koje je, sa donacijom od ukupno 600 evra, u Rašku oblast poslala porodica Milašinović iz Beča, uz molbu drugim dobrim ljudima iz naše dijaspore da pomognu starima, nemoćnima, napuštenima, bolesnima i siromašnim đacima pešacima širom Srbije.
Po 100 evra porodica Milašinović namenila je: porodici Baždar iz Sjenice, u kojoj su svi članovi teško bolesni, starici Stani Minić iz zabitog Dragočeva na Rogozni, koja živi sama i
odnedavno je vezana za invalidska kolica, nepokretnoj braći Ivanu i Predragu Tomoviću iz naselja Šestovo u Novom Pazaru, samohranoj majci Bajri Suljević iz Novog Pazara, koja 27 godina sama brine o nepokretnoj ćerki Arijeti, i Hidajetu Pljakiću iz Oraša kod Tutina, koji dve decenije živi bez obe noge i herojski se bori za svoju siromašnu porodicu.
Sa po 50 evra Milašinovići su obradovali i dvojicu siromašnih đaka pešaka sa Golije, Nikolu Matkovića iz sela Vučinići i njegovog imenjaka Nikolu Petronijevića iz sela Joše.
Teško bolesnom Rahu Baždaru, njegovom sinu Elku i ćerkama Safiji, Sabaheti i Eli, koji imaju ozbiljne probleme u mentalnom razvoju, donacija iz Beča dobro će doći da obnove zalihe namirnica i kupe najpotrebnije lekove.
– Ponestalo nam je svega, pa nam svaka pomoć mnogo znači. Da nije dobrotvora koji nam pomažu mi ne bismo mogli da preživimo, hvala im puno – poručuje Elko Baždar.
Baka Stana Minić je duže od dve decenije sama, a odnedavno i nepokretna. Kako će i još koliko živeti, dobrim delom zavisi i od pomoći komšija iz susednih sela i dobrih ljudi iz naše dijaspore. Donaciju iz Beča potrošiće za lekove i namirnice.
– Moram razmišljati i o ogrevu, trebaće mi za zimu, ako je dočekam – ističe, uz veliku zahvalnost donatorima, ova starica iz zabitog Dragočeva na Rogozni.
Veliku zahvalnost i pozdrave porodici Milašinović šalju i od rođenja nepokretna braća Ivan i Predrag Tomović iz Novog Pazara o kojima godinama sam brine teško bolesni otac Vukomir. Njima su naši čitaoci izgradili kuću i povremeno im šalju pomoć koja im delimično olakšava inače težak život.
Sa sličnim mukama suočava se i teško hendikepirani (bez obe noge) Hidajet Pljakić sa Peštera, koji sa jedva pokretnom suprugom Bajramkom, koju čekaju dve teške operacije kukova, jedva preživljava u selu Oraše kod Tutina.
– Donacija nam je dobro došla, jer nam predstoji putovanje u Beograd, gde nas oboje očekuju lekarski pregledi, samo za prevoz (autobusom ne možemo) trebaće nam oko 150 evra, hvala puno porodici Milašinović – veli Hidajet.
Beskrajno zahvalna
– Svakog meseca za našu podstanarsku sobu, ogrev, struju i komunalije moram da stvorim 250 evra. Ne radim i imam samo socijalnu pomoć koja mojoj Arijeti, celog života nepokretnoj i vezanoj za bolesnički krevet, ne može pokriti troškove ni za pelene i lekove. Da nije bilo dobrih ljudi, koji znaju šta je sevap, a poslednjih godina i pomoći iz dijaspore, ni ja, ni Arijeta ne bismo danas bile u životu. Beskrajno smo zahvalne svima koji su nam pomagali, prenesite naše velike pozdrave porodici Milašinović – kaže Bajra Suljević, samohrana majka iz Novog Pazara.
Uz Nikolu već 10 godina
Pomoć od po 50 evra, pristiglu iz Beča, đaci pešaci Nikola Matković i Nikola Petronijević potrošiće za nabavku knjiga, školskog pribora i svega što je potrebno za pripremu naredne školske godine.
Istina, Nikolu Matkovića upoznali smo pre 10 godina, dok je sa ocem Slavomirom i majkom Jevrosimom jedva preživljavao u trošnom kućerku na obodu zabitog podgolijskog sela. Naša priča o mališanu koji čeka da kokoška snese jaje da mu majka spremi doručak, da bi posle do škole u Osaonici pešačio u mokrim opancima, ganula je tada mnoge naše čitaoce, pa je i pomoć stizala sa svih strana. Od tada Nikola više nije gladan, u školu odlazi u udobnoj obući i odeći i ređa samo petice. Dogurao je i do upisa na fakultet.
