Iz gornjomoračkog sela Bojići nedavno je stigla vest da je jedan olujni vetar jesenas slomio veliki krak i teško ranio orijaški hrast na prastarom groblju, stablo za koje fitolozi i fitogeografi smatraju da je, posle čuvene stare masline na periferiji Bara, jedno od najstarijih u negdašnjoj Jugoslaviji, a možda i na Balkanu. Reč je, kažu, o jednoj posebnoj vrsti pitomog grčkog duba kakvog, koliko se zna, više nigde nema u okolini.
Obim njegovog stabla pri zemlji u ovom trenutku je gotovo trinaest metara. Visok je tridesetak metara, a ogromna granata kruna pravi hlad na površini od nekoliko stotina kvadrata. Šumari smatraju da je on vrsnik minulog milenijuma, odnosno da je star barem hiljadu godina, mada je to teško, gotovo nemoguće precizno izračunati pošto je dub iznutra šupalj.
Pesnik, pokojni Momir Vojvodić, koji je svet ugledao nedaleko odatle, na mestu zvanom Ubalac, koji je ovom gorostasnom stablu posvetio nekoliko pesama, u jednoj veli: “Vjekovima krstolike krune. Spolja deblja a unutra trune…”
Odoleo i vatri
Ne zna se, naravno, kad je i kako crvotočina počela da razjeda srce ovog zelenog džina, da li ga je načelo vreme i neka podmukla unutrašnja bolest, ili je to posledica neke druge sile. Po jednoj dosta realnoj pretpostavci, dub je nekada pogodio grom i spržio mu utrobu, ali se moćni koren odupro i do danas održao orijašku krunu na šupljem deblu. Dub je mnogo kasnije odoleo i vatri koja je planula u njegovom stablu – da li nečijim nemarom ili se opet zbog nečeg Svevišnji namrgodio i bes iskalio na njemu koji tako postojano i prkosno odoleva vremenima i menama?
– Dugo je potom na stablu, s donje strane, stajao otvor kroz koji se moglo ući u dub, u prostranu, suvotnu prostoriju prečnika blizu tri metra – sećao se svojevremeno pesnik Momir Vojvodić. – Mi smo se kao djeca, dok bi čuvali stoku tu oko groblja, igrali u dubu i u njemu se sklanjali kad pljusne kiša, a pamtim dobro komšinicu Draginju Todorović kad hoćaše ući u dub i raširiti preslicu da prede.
Dub je pre pedesetak godina bio prilično oronuo i grane počele da mu se suše i lome, pa je izgledalo da je starac dotrajao, da broji poslednje dane. Vetar mu je tada slomio dva ogromna kraka na petnaestak metara iznad zemlje koji su se, jedan naspram drugoga, širili od stabla gotovo pod pravim uglom. Od njih su ostala samo dva debela, po metar, metar-dva dugačka patrljka na kojima su nikle mlade grane, a oni u odnosu na stablo formirali skoro savršeno pravilan krst.
Zarasla “vrata”
Zato meštani od tada dub zovu i krstoliki ili krstonosni i veruju da je i to bilo neko predskazanje, neki njegov vaskrs jer se već narednog proleća iznova zaodenuo listom i počeo primetno da deblja, dotle da je sada sasvim “zatvorio vrata”, odnosno zarastao je i onaj otvor na njegovom deblu kroz koji se moglo ući u dub.
Jedan od tih krakova, jesenas, nažalost, nije odoleo gromovitom udaru vetra koji ga je prilomio do samog stabla. Oni koji su skloni sujeverju to sada tumače kao nekakav rđav predznak, da nešto nije bilo po volji Svemoćnog i Svevišnjeg, da je to možda opomena meštanima koji su se, mimo vekovnih običaja, ogrešili o dub tako što su uz samo stablo podigli ružnu metalnu skalameriju nadstrešnice pod kojom drže pokojnika pre sahrane.
To se do skoro nije moglo desiti. Suvu palicu ispod hrasta niko ne bi uzeo da naloži, kamoli zelenu granu s njega da otkine jer se verovalo da bi se onome ko bi to uradio istog trena neka nesreća pred kućom rasprtila. Iako se nalazi nasred groblja, meštani su odvajkada grobnice kopali podalje od duba kako ne bi povredili ni najmanju žilicu njegovog korena.
I samo groblje je, inače, veoma staro, verovatno starije i od duba. To svedoči više od pedeset stećaka, ogromnih, katkad i po nekoliko tona teških nadgrobnih ploča raspoređenih kosom iznad duba. Nisu po obliku slične poznatim stećcima i nadgrobnicima kakvi se sretaju u drugim krajevima Crne Gore i posebno Hercegovine – to su bez izuzetka ležeće ploče na kojima se, tek na gdekojoj, mogu zapaziti neki jednostavni ukrasi ili po neki uklesani krst.
Grmljavina na Vidovdan
– Sami bog zna ko se sve i otkad ovde sahranjivao – ispričao mi je svojevremeno pokojni Tomo Bećirović, tada sedamdesetpetogodišnji meštanin iz obližnjeg sela Ljevišta. – Mnogi koji su ovdje po ovoj padini oko duba kopali grobnice nalazili su stare grobove i kosti u njima, nekad glava okrenuta ka zapadu, a nekad ka istoku. Ipak, najčudnije je to što nikako ne možemo da odgonetnemo gdje se nalazio majdan iz kojeg je vađen ovaj kamen i kako je on, bespućem i vrletima, ovdje dovlačen jer nigdje u okolini nema ovakvog kamena.
Inače, pored duba-orijaša na groblju u Bojićima, do koro je, kažu, rastao još jedan istovetan.
Na Vidovdan 1934. godine, međutim, s Javorja, Lole i Kape moračke naišao je gradobitni i gromonosni oblak i počelo je da seva. Kad je oluja prošla, meštani su našli gromom raspolućenog tog drugog starca kojemu su, po svemu sudeći, i žile tada izgorele, jer idućeg proleća više nije ozeleneo.
Stari ljudi su, vele, tog trenutka kazali da se neko veliko zlo sprema i naslutili da se možda kralj neće glave nanositi pa zato nimalo nisu bili iznenađeni kad je tri meseca potom, 9. oktobra 1934, iz Marselja stigla vest da je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević pao od ruke atentatora.
I sada takođe ima onih sklonih da i jesenašnje lomljenje kraka na drevnom krstolikom dubu u Bojićima tumače kao zloslut da će se upokojiti mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i patrijarh srpski Irinej.
Legenda o majci koja je zadavila dete
U nizu priča na granici između života i legende koje se pletu oko gornjomoračkog duba i groblja oko njega, posebno je zanimljiva jedna tragedija koja se ovde, navodno, desila za vreme austrougarske okupacije, velike gladi i epidemije “španjolske groznice” koja je i u Gornjoj Morači desetkovala stanovništvo. Jedna žena je, tvrde, tada zadavila svoje dete od pet ili šest godina zato što je, izludelo od gladi, na tuđoj njivi iskopalo nekoliko krompira i donelo majci da mu spremi večeru. Zlosretna žena, u slepom strahu da će pući bruka i sramota pasti na njenu kuću, zadavila je dete da bi oprala obraz, a potom i sebi oduzela život. Pesnik Momir Vojvodić je i tu tragediju pretočio u stihove:
“Travama se otrovnim uspava
Pošto kćerku udavi Gospava…
Smače jadna nevino gladniče
Da ne reče ko da njeno ptiče
Kljucnu zrno iz tuđega klasa
Rad obraza i poštenog glasa…”
Srce sa šest rana
Na groblju u Bojićima pažnju posebno privlači porodična grobnica Mijaila Bojića, njegove supruge Vukosave i šestoro njihove prerano nestale dece – sinova Vuka, Aga, Milisava, Milinka i Jevrema i ćerke Jevrosime. Na poleđini nadgrobne ploče je epitaf, potresni stihovi njihovog unuka, poznatog pesnika, nažalost takođe već pokojnog, Ljubisava – Ljuba Bojića:
“Pet vitijeh jablanova,
sestra breza oplakuje,
vapaj oca bez sinova
i dan danas odjekuje.
Koliko si, dragi đedo,
prebrojao crnih dana,
krvari li još uvijek,
tvoje srce na šest rana?”
Radoznalost plaćena smrću
Nadgrobne spomenike niko ne dira jer je i oko njih stvorena fama i raširen strah i verovanje da i odatle vreba nesreća. Priča se, naime – kažu da to i nije bilo tako davno – da su nekakva dva radoznala mladića iz okoline (jedan je, po prilici, bio taman Bojić, a drugi Raković), jednog dana došli s velikim polugama i uspeli da podignu i prevrnu jednu od tih manjih ploča da bi zavirili šta se krije pod njom. Malo potom, vele, oba su se razboleli i, navodno, oba i umrli tog leta.
