General Vesli Klark je postao lobista raznih stranih kompanija na Balkanu a i namlatio se para svojim lažnim sećanjima i svedočenjima. Medlin Olbrajt je, takođe, postala konsaltinški stručnjak sa uticajem na razvijanje interesa stranih kompanija na Balkanu. Ričard Holbruk je postao diplomata i sada seje mir po Avganistanu i tom regionu. Poslovni uspeh mu je zagarantovan. Pedi Ešdaun je otišao iz BiH kao prebogat čovek. Tu se čak po ko zna koji put skućio. Marti Ahtisari se dokopao Nobelove nagrade. Karl Bilt je postavljen za premijera Švedske. Džozef Bajden je, pored ostalog, i svojom mržnjom prema Srbima zaslužio funkciju potpredsednika SAD. Ovih dana odnekuda ponovo iskrsnu i već zaboravljeni i nauljeni Đani de Mikelis. Mora da mu je nešto otanjio bankovni račun.
Ali, niko nije tako dosledno i fanatično spojio svoje antisrpstvo i gramzivost kao sadašnji francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner. Počeo je svoj antisrpski zločinački poduhvat kao "lekar bez granica", a onda ga nastavio kao prvi međunarodni visoki predstavnik za Kosovo, pa se obogatio kao veliki deoničar mobilne telefonije na Kosovu i sve tako do današnjeg dana i na raznim funkcijama istrajno pokazujući svoje duboko antisrpstvo i veliku ljubav i privrženost nezavisnosti Kosova.
Bernar Kušner je, inače, pravi prototip jedne vrste francuskih lažnih intelektualaca. On je prosto satkan od njihovih najgorih mana. Lepršav, brbljiv, namešteno razbarušen i neformalan troši pred izlazak iz kuće pred ogledalima više vremena na svoj nonšalantan izgled nego bilo koja nafrakana frajla ili "upicanjena" ocvala dama. Namešteni lažni osmeh ponekad smenjuje nevešto glumljena ozbiljnost i navodna udubljenost u neku temu. Više zna o najgorem pariskom bistrou nego o medicini ili nego o bilo kom kulturnom spomeniku u svetu pa i Gračanici, koju je na našu bruku obišao posle onog sramnog ispada pred Domom zdravlja.
Kušner je ona vrsta lažnjaka koji poseduje samo površna znanja i informacije uz puno odsustvo bilo kakvog uverenja (izuzimajući dosledno antisrpstvo a u funkciji ličnog bogaćenja). Gramzivost, korumpiranost i neposredni privatni interes su jedini njegovi principi. Bio je tren pre imenovanja za ministra socijalista, a onda je naprasno postao zakleti desničar.
Ali, sve ovo je manje-više poznato i ne bi zasluživalo podrobniji opis da se nije desilo ono što se desilo pred Domom zdravlja u Gračanici kada je posetio svoju dragu koleginicu Radu Trajković, koja je direktorka pomenute ustanove. Šta se dogodilo sa Kušnerom povodom pitanja novinara "Glasa Amerike" o "žutoj kući" poznato je i osuđeno je kao najgori incident. Na to nije potrebno trošiti reči. Ali, na nešto drugo i važnije treba skrenuti pažnju.
Niko kao Bernar Kušner u Gračanici pred kamerama i javno nije tako banalno i vulgarno potvrdio onu oveštalu detektivsku frazu o počiniocu ili saučesniku zločina koji se uporno vraća na mesto počinjenog zločina. Netipično je samo to da počinilac nedela na mesto počinjenog zločina dolazi u pratnji policije, sem ukoliko nije reč o hapšenju ili izvođenju na uviđaj i rekonstrukciju zločina. Ta netipičnost iskazala se u Kušnerovom slučaju. On nije došao na rekonstrukciju zločina.
Kada mu je pomenuta i kod nas i u svetu opštepoznata "žuta kuća" i trgovina ljudskim organima sa Kušnerovog lica je nestao bodri osmeh. Nije ga zamenila glumljena ozbiljnost nego se namešteni osmeh pretvorio u grohotan smeh čoveka koji je uhvaćen u laži i koji je sam sebe pokazao kao saučesnika u nečemu monstruoznom. Bio je više nego unezveren.
Rada Trajković se sve to vreme samo osmehivala. Kušner je osetivši tako preko potrebno razumevanje posegao za Radinim osmehom i rukom spasa. Njegovo samoljubivo i razmetljivo "ja" se u panici pretvorilo u "mi" – "Rada i ja".
Nema nikog normalnog ko nije video i ko nije bio i postao svestan šta se dogodilo s Bernarom Kušnerom. Reći da je uhvaćen u laži malo je. Jedino je Rada Trajković s osmehom izjavila da ga "potpuno razume".
Posle svega, pomenuti Kušner je produžio u manastir Gračanicu. Ništa i niko ga nije sprečio i zaustavio. Jedino su, kažu, neki sveci kada je on ušao u crkvu od stida i nemog negodovanja pokrili rukom svoje oči.
