Izveo si izvore po dolinama, između gora teku vode. Napajaju sve zveri poljske, magarci gase žeđ svoju .Na njima ptice nebeske žive, kroz grane razliježe se glas njihov. Daješ te raste trava stoci, i zelen na korist čoveku, da bi izvodio hljeb iz zemlje.
I vino veseli srce čoveku i lice se svetli od ulja i hljeb srce čoveku krepi. Site se drveta Božija, kedri livanski koje si posadio. Na njima ptice viju gnezda, stanak je rodin na jelama. Gore visoke divokozama, kamen je utočište zečevima. Stvorio si mesec da pokazuje vremena, sunce poznaje zapad svoj. Stereš tamu i biva noć, po kojoj izlazi sve zverinje šumsko. Lavovi riču za plijenom i traže od Boga hrane sebi. Sunce grane i oni se sakrivaju i liježu u lože svoje. Izlazi čovjek na posao svoj, i na rad svoj do večera. Kako je mnogo djela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio, puna je zemlja blaga tvojega.
Gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika. Tu lađe plove, krokodil kojega si stvorio da se igra po njemu. Sve tebe čeka da im daješ piće (hranu) na vreme. Daješ im – primaju, otvoriš ruku svoju – site se dobra. Odvratiš lice svoje – žaloste se, uzmeš im duh – ginu, i u prah svoj povraćaju se. Pošlješ duh svoj postaju, i obnavljaš lice zemlji. Slava Gospodu vavijek, nek se veseli Gospod za djela svoja. On pogleda na zemlju i ona se trese, dotakne se gora i dime se. Pjevaću Gospodu za života svojega, hvaliću Boga dok sam god.Psalam 103 (104).
Knjiga nas upoznala
Tako se ja vozim od Sidneja za Baturst i gledam prirodu koju je zasadila desnica Gospodnja i sećam se kako nam je to nekad objašnjavao profesor Mladomir Todorović, sad pokojni. Tek sad vidim koliko je on to dublje mogao da sagleda nego mi đaci njegovi.
Kako to da putujem tako daleko i zašto?
Pa, da krenemo iz početka…
Jedna moja parohijanka traži da kupi od mene knjigu, koju napisah – “U službi Bogu i rodu”. Pa sačekaj, rekoh, dok podelim naforu narodu i daću ti jednu za poklon. Tako nekoliko puta i – prođe godina dana.
Jedne prilike pre službe veli mi u svetom hramu da je posudila knjigu i pročitala i da je trebalo da knjigu prodajem. Vratih se do auta, uzeh knjigu i dadoh joj. Pokazah joj da na poslednjoj strani korica piše: “Cena knjige je dobrovoljni prilog za Srbe sa Kosova i Metohije”. Uze knjigu, dade ja pedeset, ja sto dolara, ne sećam se, te uzeh od nje adresu. Već mi je rekla da živi na farmi. Ali gde? E, sad znam telefon, pa čućemo se.
Dan po dan i prođe oko pola godine, ali nisam ni žurio da odem kod njih do vaskršnjeg posta.
Pred post, na dve-tri nedelje, nazvah i javi mi se gospodin neki, Slobodan.
– Ja sam pop Nikola, upoznao sam Danicu i u roku od tri do četiri nedelje došao bih kod vas da se bolje upoznamo i da osvetim vaskršnju vodicu. Ko ste vi?
– Ja sam Daničin sin – reče.
– Važi, važi – uzvratih.
Aferim, sokoćalo!
Kad je nastao post dogovorismo se da dođem u utorak, druge sedmice posta.
Adresu mi je Slobodan poslao, pritegnem kolane Žarinu i na put. Setih se da im je deda bolestan, te telefonirah i rekoh:
– Pa, ako je deda bolestan, da ponesem i pričešće, te da ga pričestim.
“Može pod ovim uslovima, ne može ovako”, te sredismo i nosim pričešće na daljinu od 209 kilometara. Nije to strašno, nosio sam pričešće i za Lajtning Ridž i za Mori. Iako je Mori metropola u odnosu na Ridž, u Ridžu ima srpski hram, a u Moriju nema. Tako sam nosio pričešće da bih pričestio Tihomira Oklobdžiju i suprugu mu Savu svega 262 kilometra. (knjiga “U službi Bogu i rodu”, strana 80.)
Sa mukom iziđoh iz Sidneja. Jesam pošao najboljim putem, pa makar i malo dalje, ali nekako se napunilo vozila i “frivajem”, tj autoputom, dugo vozih drugom brzinom…
Uveče ne nasuh goriva, rekoh negde ću uz put. Opet greška. Da izađem iz Penrita bez goriva – ne smem. Svratih i kupih gorivo i izgubih dosta vremena. Kad izađoh na put, posle četiri do pet kilometara, nađoh garažu u kojoj sam nekoliko puta sipao gorivo. Ali, ne poznaje se dobro put te sve čoveka ometa po malo. Hajd, onda se lepo putovalo i bez te navigacije… Ovo sokoćalo, kako bi rekli Tarabići, vodi čoveka tačno gde treba.
Ma, vodi me da siđem sa puta, pa desno kroz njihovu farmu, pa levo, pa lepo kad dođoh pred garažu kaže sokoćalo – tu smo. Aferim, rekoh ja.
Sad dublje poimamo…
E dok sam putovao, mišljah kako je prorok David lepo napisao u psalmu, kako je Gospod sve predivno stvorio, kako su nam profesori objašnjavali, kako je naš mladalački um bio štur da to duboko shvati, doduše tako je i sad. Ali ipak, sad dublje poimamo nego li kad smo bili dečaci. I sam apostol Pavle veli: “Kad bejah mlad kao mladić, mudrostvovah, razmišljah…” Ali, sad gledam lepote oko Sidneja kako ih je divno nasadila desnica Gospodnja.
Dovoljno bi bilo sad samo ponovo prepisati 103. psalam i idemo dalje. Ali da probam mojim rečima.
Krajem decembra idoh u Lajtning Ridž. Bili su požari. Sve je bilo jadno i žalosno. Sad nakon par meseci druga slika. Krivine su skoro ceo put. Ma, kao preko čakora ili kad se ide prema manastiru Studenici. Mada se namučiš dok voziš. Da se dobro potrudiš po svakom pitanju. Imam još samo dva poena dozvole. Mala greška i ode dozvola. Želiš da se nagledaš lepote koju opisa prorok David, a ja bih kao kakvo nedonošče, da i ja napišem i opišem lepote okolo Sidneja prema Baturstu, gde se održavaju čuvene trke automobila. Tu sam i ja jednom pojurio auto po toj stazi. Ravna je k’o staklo. Auto samo muze, muuuze. Uh, divota, brate…
