Priče za laku noć (4): Život je lep

Priredila: Nada S. Jakšić
pixabay.com
Foto: Ilustracija

U nastavku priče o Magarcu i Konju, etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije Golemović u knjizi „Tijani za laku noć“ piše o „dramatičnoj“ trci dvojice prijatelja, u kojoj je brži i jači, ipak, prepustio pobedu slabijem:

Publika na nogama

– A kad ćemo se trkati – upita Magarac.

„Budući da nam treba vremena da obavestimo publiku, nećemo sutra, ali prekosutra mi se čini sasvim u redu.“

Magarac samo klimnu glavom i poče s obaveštavanjem. Njakao je sve dok nije pao mrak, a to je činio i ceo sutrašnji dan. I, bogme, to je urodilo plodom. Prekosutra publika je počela da dolazi još od rane zore, a kad je sunce odskočilo, „gledalište“ je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta. Magarac i Konj stajali su u hladu, protežući se da bi se što bolje razgibali. Svaki od njih je bio u svojim mislima, što je takođe bila svojevrsna priprema za trku. Onda sve utihnu. Oni izađoše na start, a detlić se spremi da označi početak trke. Da bi ga bolje čuli, dadoše mu jednu staru šerpu da u nju kucne svojim kljunom.

Onda nasta napeta tišina, ali ne potraja dugo, budući da se začuo detlićev znak. Životinje potrčaše, a publika na nogama, zagraja:

„Napred, Mago!“, bodrili su Magarca. „Potrči, Zelenko!“, vikali su Konju.

Magarac je trčao kao bez duše, ne štedeći se, i ubrzo je bio u vođstvu. A Konj? On je trčao relativno sporo, držeći ujednačen tempo, ali ipak ne puštajući Magarca da napravi veliku prednost. Rešio je da prištedi snagu, budući da je trebalo izdržati pet krugova, koliko je planirano da se trči. To nije bila kratka staza čak ni za nekog ko je u kondiciji, a kamoli za ova dva ostarela „trkača“.

Prošli su prvi krug, a za njim i drugi. Otpočinjao je treći.

Magarcu je srce udaralo kao da će iskočiti iz grudi. Bela pena pojavila mu se na njušci. Ipak, nije hteo da popusti. Pobeda u ovoj trci mnogo mu je značila. Činilo mu se da bi ona izbrisala sve loše što mu se u životu dogodilo. A Konj? Iako po njegovom izgledu nije moglo da se zaključi da li mu je teško ili nije, i sam je imao slične brige. Njegov problem je, naravno, bio drugačiji – sačuvati „šampionsku titulu“, iako ni ova trka, a ni prisutna publika nisu bili pravi, pa time i važni za njega. Započeo je četvrti krug.

Žar pobede

– Magarac je tek posle krivine postao svestan da ga Konj više ne prati u stopu. Bio je prilično iznenađen, a kad vide Konja koji je veoma uverljivo glumio umor, i sam je poverovao da pobeđuje. Neznatno je usporio da bi došao do daha, a onda lako ušao u poslednji krug. Rastojanje između njega i Konja bilo je sve veće, tako da je mogao da trči mnogo opuštenije.

Približavao se cilju, a publika je navijala sve jače i sve bučnije. Nadomak cilja okrete se da vidi gde je njegov rival i spazi ga kako se tek pomalja iza krivine. Ko bi rekao da ću ga tako lako pobediti, pomislio je i naprosto ušetao u cilj. Tu su ga čekali oduševljena publika i pobednički venac koji je prethodnog dana, da bi trka bila što uverljivija, pripremio Konj. Svi su klicali, a neko mu dade i nešto slatko da pojede, verovatno kao zamenu za šećer. Magarac je najzad bio srećan.

Na Konja koji je lagano ušao u cilj niko nije obraćao pažnju. Osećao se nekako čudno, napušteno i iznevereno. Znači, tako se oseća gubitnik, pomislio je, setivši se trka u kojima je učestvovao i pobeđenih konja o kojima tada nije vodio računa. Onda je samo slegnuo ramenima i krenuo da negde nađe malo mira.

Posle ove trke sve su pretvorili u svojevrsnu igru, puštajući jedan drugog da pobedi, ali se, da bi im bilo zanimljivije, ništa unapred nisu dogovarali, već bi „odluka“ o pobedniku bila donesena u toku trke. U njoj bi, tako, pobedio onaj koga u većoj meri zahvati žar takmičenja.

Ali, žar kao žar znao je da se proširi i na drugog takmičara i takve trke su bile najuzbudljivije, jer su bile neizvesnije i podsećale su na one „prave“. Ipak, ni Magarac, a ni Konj nisu zaboravljali svoje „uloge“ u ovoj igri i ni na trenutak nisu dozvoljavali da njima ovladaju pohlepa, zavist ili ljubomora, osobine koje najčešće muče ljude.

Po završenoj trci, bez obzira na to ko je od njih pobedio, uz smeh i njištanje popadali bi na travu, valjali bi se po njoj, a onda satima veselo čavrljali o svakodnevnim događajima, a u stvari uživali u životu.

Poslovni partneri

„Kolega“, neko ga pozva i on se osvrnu. Magarac ga je gledao s osmehom na licu. „Hvala“, reče i namignu mu značajno.

„Nema na čemu… kolega“, odgovori Konj.

„Možda nema, ali ipak hvala“, Magarac će, a onda nastavi:

„Nego, da ti nešto kažem. Mnoge životinje pitale su me mogu li i one da se takmiče na našoj stazi. Rekao sam im da će dobiti odgovor tek pošto se dogovorim s mojim kolegom i… poslovnim partnerom.“

Još uvek ne shvatajući o čemu se radi, Konj ga pogleda upitno, a Magarac reši da „poentira“ rečenicom:

„Budi uveren da je dosada zauvek napustila našu livadu i naš život. Ovo mesto će postati omiljeno, ne toliko zbog mog

takmičenja, već zbog njegove suštine, a to je da je najvažnije učestvovati, a ne pobediti.“

I zaista, da i Magarac može da kaže nešto pametno, pokazali su događaji koji su sledili. Popularnost njihovog takmičenja postala je tako velika da su na njega dolazile ne samo životinje iz susedstva, već i izdaleka, mnoge putujući danima i uz rizik da završe u nečijem loncu. A Magarac i Konj? Jesu li opet izašli na stazu? Naravno. Mnogo puta, ali samo onda kad su bili sami. Za takmičenje kakvo su osmislili za sebe, nije im bila potrebna publika.

Žrtvovanje pobede

Odjednom u glavi našeg Konja pojavila se jedna misao. Iako iz svoje perspektive „drugog“ u trci nije mogao baš dobro da vidi Magarca, bilo mu je više nego jasno da je njegov novi drugar na velikim mukama: trčao je teškog koraka, zabacujući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Sve to bilo je praćeno i njegovim teškim disanjem, pa se Konj uplašio da se Magarcu ne dogodi nešto loše. I Konj tada odluči nešto što bi mu doskora izgledalo potpuno nezamislivo – da žrtvuje svoju pobedu. Uspori kas pružajući tako Magarcu priliku da to i sam uradi.

SUTRA – Priče za laku noć (5): Vuk i zeka pobratimi