Još dok su nas izvodili iz kuće, ja sam zapazio ispod puta jednu strmu čistinu, a onda dole gustu šumu, i pomislio da bih se mogao spasiti kad bih uspeo da se domognem šume – pamti zauvek te strašne trenutke Milivoje Čarapić.
Ucrtali polumesec
Posle mu je, kaže, dok su ih batinali i mučili dolazilo da skoči i klisne niz livadu:
– Nije me sprečavao i zadržavao strah, nisam uopšte razmišljao o tome da li će me ubiti ili raniti, već o posledicama: šta će se dogoditi ako ostanem živ i uspem da se domognem šume i pobegnem, da li će na ostalima iskaliti bes i zbog mene ubiti nekoga nedužnog. Zbog svega toga me, ponavljam, nije uplašila ni ta breka zlotvora, ni klaparanje zatvarača na puškama, prosto sam poželeo da se sve jednom i što brže svrši, pa kako bude. Zažmurio sam i čekao. Puška grunu pored same glave. Za trenutak ogluveh, ne čujem ništa i od tada na desno uvo uopšte slabije čujem, ali vidim da nema nikakvog bola. Ne otvaram oči, čuh još dve puške, ali još ne znam da li su i Luki Begoviću i Radoju Čarapiću pucali pored glave kao meni, jesam li ja slučajno ostao živ i zato što me nije pogodio ili su sve smislili da nas dodatno muče.
Dovedoše onda još dvojicu, Milivojevog rođaka Momira Čarapića, na kojeg su zbog nečeg neobjašnjivog i bezrazložnog bili posebno kivni, i Radana pokojnog Pljevaljčića.
– Momiru, bio tada ljudina, imao više od sto kila, zavrnuše košulju i majicu i na leđima mu jedan nožem ucrta polumesec i zvezdu, a posle su ga toliko tukli da je jedan na kraju izdro kolac iz ograde i počeo ga mlatiti kocem po nogama i leđima dok nije pao i nije više mogao stajati na nogama. Teško mi je o svemu tome i da pričam, bojim se da sve to sada izgleda neverovatno, da neko može pomisliti kako ja tu nešto izmišljam i maštam, ali se u sve najmilije što imam i što mi je najsvetije mogu zakleti da je bilo ovako.
Duga noć
Konačno su ih posle te tortute vratili kući, ali dole u podrum.
– Oguglali mi potpuno na batine. To je takođe čudno i neverovatno, osećaš užasni bol prvih desetak udaraca, a posle se okameniš, nema bola, pretrneš i svejedno ti a te udarali a milovali. Tako dok si vruć, dok ti je telo utrnulo i odrvenilo, ali muke su nastupile u toku noći, kad smo se ohladili. Tada su vrisnuli bolovi neizdrživi i proradile rane – ležimo na zemlji i ne možemo ničim mrdnuti, a noć prokleta, iako je leto, duga kao zimska, nikad da svane.
Momir me u jedno doba prizva: “Milivoje, svega ti živoga, de mi skini i dodaj onu žagu.” On ugledao veliku ručnu testeru, domaćin je ostavio i namestio na gredu. “Ma, šta će ti žaga, dobro te videlo”, pitam ga ja. “De mi je dodaj da se prikoljem, ne mogu više da trpim bolove!”
Milivojev otac tog drugog dana, kad je počelo mučenje, nije bio tu već je po zori ponovo otišao u Čajniče.
– Hteo je da pokuša nekako da organizuje neku razmenu, da vidi da li eventualno ima negde drugo muslimana za koje bi nas mogli razmeniti, ali je sve to palo u vodu i zbog toga je očigledno – mi smo to odmah shvatili – došlo do raskola između komande Višegradske i Goraždanske brigade i tu više, izgleda nije mogao pomoći ni Amir Reko kojeg su, kako smo mnogo docnije doznali, i sklonili iz te priče, ljuti što nije dao da nas pobiju i Bučje “očiste” kako su tada čišćena i druga sela u dolini Drine, od Srba na jednoj, a od muslimana na drugoj strani.
Manevar za zastrašivanje
Kasnije je Milivoje shvatio da je njima bilo važno da oni ostali koje su držali zatočene u kući pomisle da su pobijeni jer nismo hteli ništa da priznaju i otkriju.
– Sve je to bio manevar za zastrašivanje, da pokolebaju one koji možda nešto kriju i imaju da kažu. Bilo je tu posle svega, novih muka i zlostavljanja. Natrpa ti u usta lišće: jedi, majku ti četničku, da vidim kako brstiš lišće, ili su nas terali da udaramo i tučemo jedan drugoga, a ako opazi da nisi udario najjače što možeš, sledi ti deset udaraca od njih. Biju čim stignu i stalno po donjem delu tela – nikako po glavi i obrazima, da se vidi i poznaje.
Kamom probili uvo
– Radana pokojnog, imao je tada 32 godine, legoše potrbuške preko nekakve stare fučije i onda se jedan poče igrati nožem oko njegovih ušiju. Kama, ona prava, oštra sa obe strane kao žilet, a vrh joj kao igla. Posle ga uveo u podrum kuće u kojoj su nas držali, probio mu tom kamom uvo i zabio je u gredu pa ga ostavio tako da visi o gredi i krvari u strašnim mukama i bolovima… – priča Milivoje.
