Antonio Ahel/ATAImages
Vojislav Brajović

Nagrada „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima pripala je glumcu Vojislavu Brajoviću.

Po tradiciji, nagrada se uručuje u Nišu, na Festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma „Filmski susreti“ čije održavanje zavisi od epidemiološke situacije. Istovremeno iz Trebinja je stigla vest da je našem umetniku pripalo priznanje za izuzetan doprinos evro-mediteranskom filmu, koje će Ani Sofrenović i njemu biti uručeno na Osmom festivalu mediteranskog i evropskog filma u Trebinju.

Tihi, Papi, Đole, Džordž, Major Langer, Vuk Branković, Sreten Sinđelić, Taki Papahagi i još mnogo drugih uloga su obeležile jugoslovensku i srpsku kinematografiju, a imaju zajedničko ime – Voja Brajović. Rođen je u Beogradu, 11. maja 1949. Iako su mu roditelji bili u partizanima tokom Drugog svetskog rata, ipak nakon rata su zbog političke nepodobnosti postali državni neprijatelji, pa se cela porodica seli u Valjevo. Tamo je završio i osnovnu i srednju školu. Malo je onih koji znaju da je Vojin stric, koji je mlađi od njega četiri godine, bivši fudbaler, Zoran Filipović. Dodatno ih je spojio lik fudbalera Becića, koga je Voja glumio u kultnoj seriji „Više od igre“. Scene u kojima Beca na terenu zaluđuje protivnike dublirao je upravo Zoran Filipović, tada na vrhuncu igračke slave.

– Moj otac je imao 22 brata od strica, a jedan od njih je Zoran.

Nikada neće zaboraviti svoju prvu loptu i način na koji ju je dobio.

– Kada je bio mali, skupljale su se neke sličice fudbalera i ako se pozadi nađe pečat, dobijao se fudbal na dar. Bilo je to u vreme Bobeka. Izvukao ja sličicu s njegovim likom, a pozadi pečat! Kako sam bio srećan. Kasnije sam saznao da mi je otac napravio nameštaljku, kupio je loptu ranije, a na sličicu stavio pečat nekog preduzeća.

Svoje prve umetničke korake iskusio je u glumačkom (amaterskom) društvu „Abrašević“, sa kojima je, nakon velikog uspeha na takmičenju na Hvaru, pobrao komplimente celog žirija. Veliku slavu stekao je glumeći ulogu Tihog u „Otpisanima“, uloga koja je na neki način obeležila njegovu karijeru. Za Tihim su ludele sve devojke, a Voja je bio jedan od najlepših glumaca jugoslovenske kinematografije. I danas, sa statusom penzionera, ne samo da svoje godine odlično nosi nego i igra u filmovima i na pozorišnim daskama. Jednom prilikom je rekao da je takav pegula, kako Dalmatinci kažu, odnosno jedan baksuz, jer je uvek imao probleme sa zdravljem, odmalena do današnjeg dana.

– Bio sam tako bolešljiv i uvek na ivici da li ću da opstanem, i kao beba i dečak.

Bio je, kaže predmet velikih briga svojih roditelja i okoline i zbog toga veoma mažen, pažen i voljen. Kaže da mu je smisao života drugom pružati radost. Šarmer nežnog lica ženio se dva puta. Sa prvom suprugom Ljiljanom, koja je bila devojčica iz njegovog komšiluka u Valjevu, ima sina Vukotu, scenaristu i ćerku, glumicu, Iskru, koja mu je podarila unuku Ines. Najmlađeg sina Relju dobio je u braku sa 23 godine mlađom koleginicom Milicom Mihajlović. Njihova ljubavna priča traje 18 godina. I posle skoro pet decenija bavljenja glumom ima dečački zanos na sceni. Bio je ministar kulture 2007. i 2008. Od 1969. je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a brojne uloge ostvario je i na scenama drugih pozorišta poput Zvezdara teatra, Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice…