Od Prvog srpskog ustanka pa sve do danas, nema mnogo godina koje je Srbija provela u miru i spokoju. Napadale su je i pustošile razne vojske, nevolje, bolesti, bila je na meti velikima, koji su joj, javno i tajno, krojili sudbinu. U svemu što smo, kao narod, preživljavali, kroz tu dugu borbenu liniju koja vodi i do današnjih dana, svetle svojim primerima neka junačka srca koja su nam se nesebično dala, a došla su iz raznih delova sveta i za njih je Srbija bila strana zemlja. Knjiga “Stranci koji su zadužili Srbiju” Žiže Radivojević u izdanju “Novosti”, posvećena je tim ljudima, strancima, koji su svojim dobrom zadužili našu zemlju i bez kojih ona ne bi bila ista.
Kada je izbio Prvi svetski rat, Esad-paša se stavio na stranu saveznika i sa Nikolom Pašićem potpisao sporazum koji je podrazumevao vojni savez Srbije i Albanije i izgradnju pruge koja će povezivati Beograd i Drač. Ovo je bilo vrlo uznemirujuće za Austrougarsku, koja je odmah počela da radi, lobiranjem, materijalno i vojno, kod Esad-pašinih protivnika. Tako je došlo do opsade Drača u kome je bio i paša. Protivnici su zahtevali da odmah povuče sporazum i objavi rat Srbiji. Tada je Nikola Pašić odlučio da pošalje 20 hiljada srpskih vojnika i žandara koji su u silovitom jurišu zauzeli Elbasan i Tiranu, središta pobune, i oslobodili Esad-pašu u Draču.
Albanska golgota
Ovo je bio sudbonosni potez koji je omogućio da iznurena srpska vojska i civili koji su bežali sa njom, prođu kroz albanske planine do luke spasa u Draču. Zima te godina bila je strašna, a u vrletima Albanije je još gora, snažan vetar, sneg i led, pored nedostatka hrane i lekova, pored nedostatka i tople obuće i odeće, ostavila je više od 240 hiljada života, rasutih najviše po Albaniji pa onda i po Crnoj Gori. U delovima koje su kontrolisali kačaci i protivnici Esad-paše, ta umorna, teška kolona jada je bila još i napadana.
Esad-paša je tada učinio nekoliko stvari koje su, spasle srpski živalj, vojni i civilni, od fizičkog uništenja. Čim je povlačenje počelo, izdao je proglas da stanovništvo mora propustiti i pomagati izbeglice, objavio je da se dinar smatra zakonski platežnom valutom i da niko ne sme odbiti da proda hranu za dinare, na najopasnijim mestima postavljao je svoje vojnike da odbiju moguće napade onih koji su mrzeli i njega i sve srpsko. Takođe je srpskoj vojsci podelio poslednje sledovanje hrane koje je imala njegova vojska. Ali najpresudniji momenat je bio kada je trebalo preći Beli Drim. Reka teče u klancu između visokih planina i tu postoji samo jedan prelaz, Vezirov most. Zima je, sve je pokriveno snegom i svaka osoba je na meti i vidljiva. Nema kuda da se sakrije ni da pobegne. Tuda treba da prođe kolona kojoj je na čelu Vrhovni štab, pa onda vojska i sve one namučene duše koje hodaju poslednjim snagama. Na Esad pašu počinju pritisci iz Nemačke i Austrougarske. Nemačka želi da joj se dozvoli mitraljiranje mosta, ona ima avione i svu potrebnu tehniku, a ima i neopisivu želju da dokrajči ovaj narod. Pokušavaju pretnjama, obećanjima, pritiscima svake vrste da im se dozvoli da uđu na teritoriju Albanije, ali Esad-paša ne popušta. Vojska i narod su prešli Vezirov most i nastavili dalje.
Osuđen kao izdajnik
Nije Esad-paši bilo lako u tim danima. On je bolno svestan da mu je ovo poslednja prilika da popravi svoj položaj kod onih koji su ga već osudili kao izdajnika. Ako ostane častan i ne dozvoli pokolj onih kojima je dao reč da su bezbedni, ni njemu više ostanka nema u zemlji koja je već podeljena, a njegovi neprijatelji jaki i pomognuti parama i oružjem Austrougarske i Nemačke. Šta god da je ovaj čovek radio u životu, a zvali su ga i “tiranin iz Tirane”, možda je, nekada, bio i veroloman, za sve se iskupio ostajući nepokolebljiv u odluci da neće dozvoliti nijednom avionu da preleti Albaniju. Vezirov most je mogao da postane mesto velikog stradanja, bukvalno srpska grobnica. Sa srpskom vojskom povukao se i Esad-paša. Došao je do Soluna, gde je, kasnije učestvovao u proboju Solunskog fronta. Kada je okončan Prvi svetski rat, Esad-paša je došao na Mirovnu konferenciju u Parizu i podneo Memorandum o Albaniji u kome se on priznaje za jedinu legitimnu vlast. U Albaniji su njegove pristalice sazvale Narodnu skupštinu koja ga je proglasila za kralja, a zemlje saveznice su imale zadatak da to verifikuju. To bi se, verovatno i dogodilo, jer je Esad-paša Toptani bio na strani saveznika od samog početka rata. Toga su bili svesni i njegovi protivnici pa su organizovali njegovo ubistvo.
Atentat u Parizu
Juna 1920, na ulici u Parizu, politički aktivista njegovih protivnika, Avni Rustemi, ispaljuje tri hica u pašu i tako presuđuje ne samo Esad-paši, nego i planovima o saradnji i dobrim odnosima Srbije i Albanije. Njegovi protivnici su formirali nacionalni program koji se zasniva na mržnji prema Srbiji. Adem Rustemi se slavi kao heroj, a u Albaniji će vam svako reći da je Esad-paša najveći izdajnik svoga naroda. Čak i njegova porodična kuća u centru Tirane, veliko imanje koje je odvajkada pripadalo Toptanijevima, stoji zapušteno. Albanija ne voli ni sećanje na njega.
Sahranjen na srpskom groblju
U Srbiji se nedovoljno zna o čoveku koji je spasao Srbe od fizičkog uništenja. U školskim programima se ne pominje. Ima ulicu u Beogradu ali nema spomenik. Jedini spomenik koji ima je skroman, vojnički, sa polumesecom, koji stoji na srpskom vojničkom groblju u Parizu. Leži Esad-paša sa onima zbog kojih je i ubijen. Posle njegove smrti Srbija je ostala u dobrim odnosima sa porodicom. Esad-paša nije postao albanski kralj, ali jeste njegov sestrić, Ahmet Zogu, krunisan za kralja 1928. Sve dok ga nisu pozvali da bude kralj, živeo je u Beogradu u Krunskoj br. 75. I to je poslednji albanski vladar koji je bio prijatelj sa Srbijom.
