Mada većina prisutnih na književnoj večeri održanoj u Kulturnom centru Srbije u Parizu, po svoj prilici, nikada nije čula za autorku romana "Coeur de loup –
Vučje srce" Mariju Linu Veku, sala je bila puna. Znatiželja je dovela publiku i niko od onih koji su došli nije zažalio jer je to bila prilika da čuju potresnu priču o otmicama nealbanaca na Kosmetu i trgovini njihovim organima.
Vodi Srbe na Kosovo
Uz pohvale iz publike, Mariju su pitali da li je moguće da jednog dana povede strane novinare u srpske kosovske enklave. Priznala je da je sa njenim stavom nemoguće doći na veliku TV i u velike novine. Primala je anonimna preteća pisma. A upravo priprema putovanje na Kosovo grupe Srba koji žive u Rimu. – Treba ići, ali ne izvršiti samoubistvo. Ne trebaju nam kamikaze – zaključila je ona. |
Pozivu su se odazvali i ambasador Srbije Dušan Bataković, vladika Luka, protonamesnik Željko i mnogi drugi, kojima će susret sa hrabrom italijanskom novinarkom i autorom veoma angažovanih knjiga, ostati u pamćenju kao lekcija hrabrosti i borbe za istinu.
U toj odlučnoj ženi kuca lavlje srce, a neko u publici reče: "Žena zmaj". O njoj su govorili i ovako:
– Ona je junakinja sadašnje kosovske epopeje – procenio je pisac Komnen Bećirović.
Penzionisani inž. Bogdan Ličanin je dodao:
– To samo žene mogu da naprave, samo one imaju toliko hrabrosti. Gde su muškarci – novinari? Moramo joj pomoći i omogućiti da se njena knjiga čita širom sveta.
Marijin roman je sa italijanskog preveden na srpski i francuski, u izdanju "Hrišćanske misli". Urednik ove edicije, jerej Milorad Sredojevčić, prisustvovao je književnoj večeri u Centru, skromno sedeći u poslednjem redu.
Vladimir Marinković je na početku predstavio autorku, ali i Kostu Hristića koji joj je posvetio esej. Pročitan je deo predgovora koji je sročila ambasadorka Srbije u Italiji (gde Marija živi) Sandra Rašković-Ivić, a već samo pominjanje otmice nealbanaca, klanice u blizini Tirane i prodaje ljudskih organa (što je u svojoj knjizi "Lov" jasno obelodanila Karla del Ponte, a mnogi silom zataškavaju), kod publike je izazvao jezu.
U Marijinom romanu francuskom mladiću trebalo bi da bude presađeno srce. Zbog te priče u 26 slika i filmske scenografije, autorka je na Kosovo išla 30 puta.
– Jeste li se bojali? – pitali su je.
Odgovorila je na čistom srpskom:
– Ko se boji vuka, ne treba da ide u šumu.
Dodala je da na Kosovu, niko, i nijedna organizacija, ne pomažu Srbima. Videla je užase, pričala sa porodicama otetih i nestalih od proleća 1998. do zime 2001. godine, o "medicinskim logorima" za koje niko nikad nije okrivljen i osuđen, o NATO agresiji, sa ironijom je spominjala tamošnju "mladu demokratiju" ili saučesnike u biznisu ljudskih organa… A i oslikala je jezgrovito svoje delo:
– Ova je knjiga moj bol.
