Za njima će vjekovi hramati (7): Slava – strašno sunce mučenika…

Piše: Budo Simonović - Vesti
wikipedia.org/Obradovic Goran

Za pametnog čoveka ljubav prema otadžbini prevazilazi svaku drugu ljubav…

Sa ovom uzvišenom mišlju, svojevrsnim patriotskim i moralnim zavetom, živeo je Jovan Dučić sve do onog sumornog sedmoaprilskog jutra 1943. godine kada je u Americi, daleko od otadžbine za kojom je toliko čeznuo, sklopio oči i okrenuo leđa ovom poganom i zakavženom svetu, tada u plamenu Drugog svetskog rata. Ta misao je bila zvezda vodilja slavnog pesnika, velikog humaniste, mislioca i diplomate od karijere.

Trebinje u srcu

Ni u tim predsmrtnim časovima on nije zaboravio rodni kraj. Svoju veliku želju koju je decenijama gajio u srcu i nosio po evropskim i svetskim metropolama, prepoznajući u njima tesne, popločane trebinjske sokake, osećajući u njihovim parkovima šum trebinjskih jablanova, a u njihovim rekama, morima i jezerima zelene virove Trebišnjice, iskazao je toplo i jednostavno u samo tri reči:

„Mom milom Trebinju“.

Tu svoju amanet-želju Dučić je sročio u predsmrtnoj oporuci:

„Moje slike i sve druge stvari nameštaja i ukrasa, zaveštavam, po inventaru, muzeju grada Trebinja…“

A Jovan Dučić je u svom burnom životu ponajmanje vremena proveo u rodnom Trebinju. Matica sudbine i života ga je stalno zanosila i vodila na puteve daleko od njega, a on ga je, ipak, stalno nosio u srcu i sve lepo, od lepe misli do lepog stiha, od lepe žene do lepog krajolika, bilo je vezano za Trebinje. Radeći kao diplomata u Carigradu i Rimu, Sofiji i Atini, Madridu i Lisabonu, Budimpešti i Bukureštu, Kairu i Ženevi… stalno je sanjao kako da još više ulepša i obogati kulturni ambijent Trebinja, gde da podigne spomenik, kako da uredi park, čime da ukrasi zidine trebinjske tvrđave, kojim knjigama da napuni police trebinjske biblioteke…

Tako su već tridesetih godina prošlog veka u grad podno Leotara počeli da pristižu sanduci knjiga i raznovrsnih eksponata kamene plastike, uglavnom iz antičkog i rimskog perioda, koje je Dučić skupljao i otkupljivao po belom svetu. U trebinjskoj biblioteci zato sada ima oko pet i po hiljada njegovih knjiga, a u muzeju se čuva njegova umetnička zbirka. Čine je sedamdeset i tri raznovrsna eksponata kamene plastike, četrnaest umetničkih slika, zatim jedan mozaik i jedna ogromna i vrlo vredna tapiserija koja potiče najverovatnije iz osamnaestog veka.

Pesnikov amanet

A amanet velikog pesnika ispunjen je u meri mogućeg, ponajviše zahvaljujući Ljubinki Kojić, kustosu i dugogodišnjem upravniku trebinjskog muzeja.

Ima i u tome neke lepe simbolike. Kad je daleke 1957. godine, ova, tada mlada žena, doputovala iz Beograda u Trebinje na novu dužnost, njena spona sa ovim gradom bio je upravo Jovan Dučić. Zahvaljujući Slavku Kojiću, Ljubinkinom stricu, diplomati i velikom prijatelju Jovana Dučića, kojeg je 1941. godine zamenio na diplomatskoj funkciji u Lisabonu, u kući Kojićevih se o lovorom ovenčanom trebinjskom poeti govorilo s izuzetnim poštovanjem, a njegova smrt je doživljena kao smrt dragog prijatelja. Sve to je bio motiv više da se Ljubinka Kojić sa posebnim pijetetom i entuzijazmom lati posla i krene u potragu za Dučićevom zaostavštinom.

To što se danas čuva u Trebinju, nažalost, nije ni blizu onoga što je Dučić stvarno zaveštao rodnom gradu. Mnogo toga je, izgleda, zamelo vreme i potonulo u mutnim vodama drugog poluvekovlja dvadestog stoleća, ponajviše neposredno posle pesnikove smrti kada je organizovana aukcija sakupljanja njegove ostavštine, navodno s ciljem da se prikupe pare za prenos i sahranu njegovih posmrtnih ostataka u rodnom kraju.

Niti su pare prikupljene, niti je ta pesnikova želja tada ispunjena, a mnoge njegove dragocenosti su nestale netragom i završile u privatnim zbirkama. Ipak, i ono što je dospelo i čuva se danas u Trebinju, predstavlja izuzetno bogatstvo i nemerljivi kulturni kapital.

Stihovi oslobodiocima

Dučić nije samo u trebinjskom muzeju. U starom gradskom jezgru gotovo da ne postoji stopa na kojoj nema nekog obeležja ili kulturnog znaka za koji je on zaslužan. Najznačajniji su svakako spomenik Njegošu, prvi koji je genijalnom pesniku i umniku ispod Lovćena uopšte podignut, i spomenik oslobodiocima, posvećen ulasku srpske vojske u Trebinje 22. novembra 1918. godine.

Posebna vrednost na tom spomeniku je himna pobedniku, Dučićevi stihovi koji predstavljaju sublimat njegovog poetskog i misaonog dela, njegov životni, patriotski i pesnički moto: „Samo buktinjama zbori se kroz tmine, u zrcalu mača budućnost se slika. Preko groblja idu puti veličine, slava, to je strašno sunce mučenika.“

O patriotizmu i veri

„Ima samo dva osećanja – zapisao je Jovan Dučić u svojoj znamenitoj knjizi „Blago cara Radovana“ – koja su dva najviša duhovna bogatstva, pored kojih i najsiromašniji čovek ne može biti potpuno ubog: to su patriotizam i vera. Ko voli svoju otadžbinu, on uvek živi u širokom prostoru, na velikom suncu, u velikoj zajednici, kao što čovek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni beznadežan. Bez ova dva osećanja, čovek je propalica.

Najveći među patriotama obdaren je izvesnom vidovitošću, jer su ljudske istine uvek istine srca. Njegov je vidik uvek bezmeran pošto je patriotizam, kad je potpun, istovremeno i plemenit. Nepatriot, to je, naprotiv, najpre glup, a zatim loš čovek. Nikad ljudi nisu bili veliki vladari i generali ako nisu najpre bili veliki patrioti…“

Sutra – Za njima će vjekovi hramati (8): Sahranio sam Gorana i Sima