Miša Anastasijević, dunavski kapetan i veliki narodni dobrotvor, rođen je 24. februara 1803. godine u Poreču, nekadašnjem ostrvskom gradiću na Dunavu.
Rano je ostao bez roditeqa i odrastao je uz pomajku Milju, sa kojom je u više mahova bežao preko Dunava, plašeći se turskog zuluma i straha od odmazde – piše Slavko Vejinović u knjizi “Zadužbinarstvo kod Srba”.
Dete, a učitelj
Sa jedanaest godina, tek opismenjeni dečak, postao je učiteljq u novootvorenoj porečkoj školi, na nekoliko meseci, dok se stari učitelj ne vrati iz zbega.
Nakon Drugog srpskog ustanka Anastasijević počinje intenzivno da se bavi trgovinom. U međuvremenu je dobio i zvanje đumrugdžije (carinika) na Dubravičkoj skeli, s platom od 25 groša mesečno.
Oženio se Hristinom, sestrom sekretara kneza Miloša, sa kojom je izrodio pet kćeri. Sve su se one udale za muževe koji su u to doba bili na dobrim, visokim položajima.
Na primer, kći Jelena je bila udata za Vasu Garašanina, sinovca Iilije Garašanina, dobro poznatog ministra u vladama tadašnje Srbije; Sara se udala za Đorđa Karađorđevića, sina starijeg Karađorđevog sina Aleksije; Ružica se udajom za Arsenija Crnojevića našla u staroj porodici Crnojevića, koja je imala velike posede u Mađarskoj i drugde.
Miša je time sebi otvorio put da neposredno učestvuje u političkom životu Srbije. Uključuje se u političku borbu u vreme Svetoandrejske skupštine 1858. godine, beleži da kneza Aleksandra zameni njegov zet Đorđe Karađorđević. Vrhunac njegove političke karijere i političkog angažmana bio je izbor za predsednika Svetoandrejske skupštine.
Odlazak u Rumuniju
Međutim, u politici Miša nije bio tako uspešan kao u trgovini. Razočaran u politiku i političare, podnosi ostavku, napušta Srbiju i odlazi u Rumuniju. Nastanio se u Bukureštu odakle je nekoliko puta dolazio u Beograd, doduše uvek u diskreciji. Ostalo je upamćeno da je Miša u to vreme dosta putovao Evropom, da je organizovao balove, pozorišne predstave i lovačka druženja, na kojima su često kao gosti bili i rumunski kraljevski par – kralj Karolj i kraljica Silva.
Svoje trgovačke poslove Miša je uveliko proširio i unapredio u ortakluku s knezom Milošem, s kojim je, uglavnom, izvozio stoku.
Već 1827. godine postao je dumendžibaša, što će reći starešina dunavskih kormilara. Posle proglašenja Hatišerifa 1833. godine, knez Miloš je Miši dodelio titulu dunavskog kapetana.
Bila je to visoka počasna titula, koja je spretnom trgovcu, kakav je bio Miša, omogućila znatne trgovačke privilegije, kao što je bio monopol na izvoz soli iz Vlaške i Moldavije, a kasnije i monopol na uvoz soli iz Austrije.
Baveći se uspešno trgovinom, Miša je izgradio prvu srpsku multinacionalnu kompaniju, koja je zapošljavala oko 10.000 ljqudi i raspolagala sa oko 80 brodova. Sredinom XIX veka bio je jedan od najvećih trgovaca na Balkanu.
Smrt u tuđini
Kapetan Miša Anastasijević umro je na Svetog Savu, 1885. godine u Bukureštu. Sahranjen je u Rumuniji, u selu Klečani, u crkvi koju je za života podigao. Crkva je u zemljotresu 1977. godine teško stradala. Početkom XX veka (1909) u Beogradu je formiran Odbor za prenos posmrtnih ostataka Miše Anastasijevića u naš glavni grad, ali ta namera ni do danas nije ostvarena. Miša Anastasijević, dunavski kapetan i veliki narodni dobrotvor, zasigurno je zaslužio da počiva u svom otečstvu – konstatuje Slavko Vejinović.
Zaveštajno pismo
Krajem šezdesetih godina XIX veka, Miša je počeo izgradnju velelepne palate na Velikoj pijaci u Beogradu, današnjem Studentskom trgu. Projektant je bio čuveni češki arhitekta Jan Nevola – piše Vejinović. Građevina je sagrađena kao reprezentativna monumentalna palata, koja je u to doba bila jedna od najvećih i najlepših zgrada u Srbiji. Dvanaestog februara 1863. godine Miša je napisao zaveštajno pismo ministru prosvete u kome ga je obavestio da ovu prelepu građevinu poklanja otečestvu za prosvetne potrebe. U zgradu se, ubrzo nakon toga, useljava Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete. Danas se u njoj nalazi Rektorat beogradskog univerziteta. Pored izgradnje ove palate i njenog zaveštanja otečestvu, Miša je kao veliki narodni dobrotvor pomagao sirotinju, podizao crkve i škole i dotirao kulturno-prosvetni rad. Zahvaljujući njemu osnovana je Prva srpska čitaonica u Beogradu 1846. godine, koja je podstakla osnivanje još 70 čitališta širom Srbije. Takođe, pomogao je osnivanje i rad Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja i Srpskog učenog društva, čiji je jedno vreme bio i počasni član. Pomagao je mnogim piscima, plaćajući im štampanje knjiga, ili dajući im znatne finansijske pozajmice. Mnogima je kasnije opraštao dugove koje oni nisu mogli da vrate.
