EPA-EFE
Vladimir Putin

Ako Putin gubi na frontu, upotrebiće atomsku bombu – taj strah je prisutan na Zapadu, a potpiruju ga i mnogi stručnjaci. Ali, najpogrešnije je pristati na Putinove nuklearne ucene, komentariše Joša Veber za DW.

Strah nas parališe. Strah nas slabi. Strah sprečava trezveno sagledavanje stvari. A ništa nas ne plaši više od nuklearnog rata, kojim Putin često preti. Jer on bi mogao da znači propast, apokalipsu, kraj.

Prema anketama, 58 odsto Amerikanaca strahuje da Rusija ide ka nuklearnom ratu, u Nemačkoj od toga strahuje 49 odsto građana.

Strah već dugo obuzima političare, vojsku i stručnjake. Na primer, politikolog i dobar poznavalac Rusije, Gerhard Mangot sa Univerziteta u Inzbruku, gostujući na radiju Dojčlandfunk upozorava da će, ukoliko Ukrajina nastavi da osvaja teritorije i da se snabdeva modernim oružjem sa Zapada, Putinu preostati još samo “nuklearna eskalacija”, koja je “sve verovatnija” ukoliko Rusija bude primorana na defanzivu.

Onda zvuči logično želja da se spreči ono najgore, makar i kroz ustupke Putinu.

Ukoliko Zapad popusti…

Ali, to bi bila najgora od svih opcija. Ukoliko bi Zapad popustio pred Putinovim nuklearnim pritiskom, potpuno bi izgubio.

Ukrajina bi morala da prihvati teritorijalne gubitke, istočnoevropske zemlje bi s pravom dovele u pitanje podršku EU i SAD, a NATO bi mogao da baci u đubre svoju strategiju odvraćanja. Putin bi pobedio.

To znači da bi ponovo mogao da upotrebi istu taktiku, zaključuje američki istoričar Timoti Snajder sa univerziteta Jejl u članku koji je privukao veliku pažnju: “Popuštanje pred nuklearnom ucenom neće okončati konvencionalno ratovanje u Ukrajini. To bi u stvari učinilo buduće nuklearne ratove verovatnijim.”

Strah je uvek loš savetnik, naročito u ovakvim situacijama. Istrajnost, jedinstvo i snaga je ono što je potrebno kako bi se oduprlo ucenama, ukoliko je potrebno i ukazivanjem na sopstveni nuklearni arsenal.

Putin ima mnogo da izgubi…

To odvraćanje mora biti verodostojno i konsekventno, sve drugo ohrabruje Putina. Tako je bilo 2013. godine, kada je tadašnji američki predsednik Barak Obama rekao da je u Siriji “crvena linija” upotreba hemijskog oružja, pa ipak Zapad nije intervenisao kad je vlastodržac Bašar al Asad, kojeg podržava Rusija, upotrebio takvo oružje.

Tako je bilo i 2014. godine, kada je Rusija anektirala Krim, a Zapad je sve to samo gledao. Ta dva slučaja verovatno su ohrabrila Putina da se usudi da napadne Ukrajinu.

Međutim, tu nema automatizma – neće neka nuklearna sila naprosto pritisnuti crveno dugme kada se oseti ugroženom. To ni Sovjetski Savez ni Sjedinjene Države nisu učinili za vreme sramotnih operacija u Avganistanu ili Vijetnamu.

Jedno se često zanemaruje: nuklearni agresor bio bi momentalni gubitnik. Niti bi šta mogao da uradi sa ozračenim područjem, niti bi mu ostalo mnogo saveznika. Kina, Indija i druge zemlje okrenule bi leđa Rusiji, taj trend je veća sada primetan.

I na unutrašnjem planu takav udarac koštao bi ruskog predsednika legitimnosti i podrške, jer on sve vreme priča da se bori za oslobađanje bratskog ukrajinskog naroda, a ne za njegovo istrebljenje atomskom apokalipsom.

Dakle, ne bojte se, Putin ima mnogo da izgubi, zaključuje Veber za Dojče vele.

2 COMMENTS

  1. Ovaj ili je nedovoljno informisan ili je glup, komentarise gluposti, nema potrebe za nuklearnim udarima, ako bi zeleli da uniste Zivi silu bez zracenja, postoje i druge Bombe, zato se gospodine Koji pisete gluposti, zavucite U Vase jorgane dok se niste ukocili

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here