Glavna atrakcija ovogodišnjeg okupljanja, koje, nadaju se Kordunaši, treba da preraste u tradiciju, bilo je ručno branje i perušanje kukuruza, a uz to pokazani su još neki sadržaji koji su sastavni deo ovog teškog seoskog posla.
Miris zavičaja– Hvala svim učesnicima ovog događaja sto su moju ideju pretvorili u delo. Makar za kratko osetio sam miris zavicaja, koji mi toliko nedostaje. Srećan sam što je ovde bilo i mlađeg narastaja, te se nadam da će oni nastaviti što smo mi započeli- kaže Bogdan Đanković, idejni tvorac ove manifestacije.
-Ovo sto ste smislili i ostvarili, makar me na kratko vratilo u moje Vorkapić selo. Secam se težine tog posla, ali je uvek donosio i pregršt radosti i veselja koji su ga pratili- ističe Simo Vorkapić, najstariji učesnik. s oduševljenjen priča Stanko Kraguljac, prvi glas, kada je u pitanju pesma ojkača. |
– "Jesen stiže, kukuruzno branje" bila je nadaleko poznata pesma koja je vekovima grandiozno odzvanjala svake jeseni po selima Korduna i Krajine – kaže Ilija Vujanović, jedan od učesnika ovog okupljanja Kordunaša. Bio je to težak fizički rad, ali i praznik kada se skupljalo sa njiva ono sto je život značilo za svako seljačko domaćinstvo.
Slika današnja je svakako drugačija. Opustošena krajiška sela ostala su i bez naroda i bez običaja, zato smo mi, bar na ovako simboličan način, želeli da kroz pesmu i igru ne zaboravimo zavičaj.
Za relativno kratko vreme mnoge Kordunašice iz Ontarija sašile su narodne nošnje svog kraja, ispevane su, gotovo zaboravljene, brojne izvorne pjesme ojkače, odigrano je nekoliko izvornih igara uz tamburicu i cimbule (tako su Kordunaši zvali usnu harmoniku). Naravno nije izostala ukusno pripremljena hrana tog vremena. Najveća vrednost ovog okupljanja je što su na njemu učestvovale četiri generacije Kordunaša – najstariji Simo Vorkapić imao je 84 godine, a najmlađa Jelena Ernjakovic samo četiri.
Tako je jedna ideja Bogdana Đankovica ostvarena na najbolji mogući način i ovaj događaj će se među Kordunašima dugo pamtiti.
