Veliko hvala anonimnom donatoru iz Nemačke koji je moju bolesnu ćerku obradovao sa 200 evra, kaže uplakana Ljiljana Čolić iz Topole reagujući na donaciju od 200 evra koju je dobila posredstvom našeg lista.
Majka hrabrost
Ova hrabra žena je potpuno posvećena nepokretnoj i slepoj ćerki Jeleni (48), a negovala je i sina Acu koji je više od deceniju i po bio štićenik našeg Humanitarnog mosta, ali je nažalost pre dvadesetak meseci preminuo. Kao i sin, i Ljiljanina ćerka pati od nedovoljno istražene bolesti, odumiranja ćelija mozga, zbog čega je prikovana za invalidska kolica.
Ljiljana priča kako je mnogo obradovala ta pomoć koja joj je sada prekopotrebna.
– Divni su to i plemeniti ljudi koji misle na nas siromašne i bolesne. Neka mu Bog podari zdravlje i neka ga sreća prati na svakom koraku – zahvalno kaže namučena žena.
Objašnjava da će novac koji je dobila utrošiti na lekove za ćerku.
– Jelena ne vidi, pa je muka oko čuvanja još veća, bukvalno sam stalno uz nju, a uvek joj trebaju i medikamenti – jada se majka Ljiljana.
Ona priča kako se prvo njen sin Aca razboleo i nažalost izgubio životnu bitku.
– Sada od iste, nedovoljno istražene, veoma teške bolesti pati i Jelena koja je do pre desetak godina bila zdrava, vesela, požrtvovana i dobar radnik – govori ona i dodaje da je bolest kao i u Acinom slučaju stigla iznenada.
Aca je, kaže, na kraju bio prikovan za invalidska kolica, ali do zadnjeg časa vedrog duha.
– Sa ćerkom je teže, jer je Jelena slepa, teško govori, a ne samo da su je noge potpuno izdale, već i ruke jedva da može da pokrene. Nju presvlačim, pojim i hranim. Ništa ne može sama, a trpi bolove, pa glasno jeca – priča Ljiljana kroz suze.
Nesebična pomoć
Po onoj staroj narodnoj “nijedna nesreća ne ide sama”, ostala je i bez brata, baš na godišnjicu sinovljeve smrti. Ostala da se sama bori sa ćerkinom i svojom bolešću, nedaćama i siromaštvom.
Uzda se u humanost dobročinitelja koji su joj i do sada pomagali.
– Zahvaljujući dobrim i plemenitim ljudima nas dve možemo da preživimo. Oni pomažu ne samo materijalno, već i toplim rečima i uveravaju me da nisam sama u svojim bitkama sa bolestima i nemaštinom – priča Ljiljana Čolić.
Kada Jelena mora iz kreveta u invalidska kolica i iz kolica, nema ko da je podigne osim majke Ljiljane.
– Ja sa svoja 64 kilograma prebacujem ćerku od 76 kilograma u kolica. Ne samo što je dosta teža od mene, već je problem što sam lomila ruku i strašno me boli dok to radim – priča uz napomenu da se sa Jeleninom bolešću bori već punu deceniju.
Dijaspora je Ljiljani do sada nesebično pomagala mnogo puta, ali nažalost pomoć je i dalje potrebna. Svi plemeniti čitaoci “Vesti” koji žele da pomognu mogu da sa njom stupe u kontakt putem telefona 064 033 66 08 i 034/6811 085. Njena adresa je selo Ljuboselo kod Topole.
Zahvalnost “Vestima”
Ljiljana Čolić ističe da veliku zahvalnost duguje i redakciji “Vesti”.
– Da nije vas i vašeg Humanitarnog mosta niko za nas ne bi ni čuo ni znao. Zahvaljujući vama stigne nam podrška i pomoć koja kolika god da je mnogo znači. Svaka nam je pomoć dobrodošla – kaže Ljiljana Čolić.
Tuga ubija
Ovu namučenu ženu koja brine o ćerki, pritisle su razne bolesti, a ima i kataraktu, pa će morati na operaciju jer sve slabije vidi.
– Tuga ubije čoveka. Nemam volje ni za šta, a u životu me održava samo to što treba da brinem o ćerki. Teško mi je mnogo. Srce mi se cepa kada gledam moju Jelenu. Plačem ja, a plače i ona – priča drhtavim glasom.
Gorka sudbina
– Moja deca su bila zdrava, redovno su pohađala nastavu, bili su dobri đaci. Aca je služio vojsku, život nam je bio normalan i sve je bilo u najboljem redu. Ostala sam sama sa njima kad su imali tri i pet godina, ali borila sam se i bila im i otac i majka – priča nam svoju tužnu sudbinu nesrećna Ljiljana.
