Sekretar Crvenog krsta u Novom Pazaru Ljiljana Kostić već duže vremena upozorava nadležne u gradu, okrugu i državi da ovdašnjoj Narodnoj kuhinji ponestaje namirnica, da jedva, jednim obrokom dnevno, prehranjuje više od 1.300 duša i da nema dana a da se ne javi bar po pet-šest porodica koje više ne mogu same da se prehrane i traže pomoć.
– Nažalost, "novima" ne možemo da izađemo u susret, jer sve teže prehranjujemo i one koji su stalno na našem kazanu, bar još 1.300 gladnih Novopazaraca je na našoj listi čekanja, male su im šanse da dobiju i taj toliko potrebni obrok, jer su naši magacini namirnica prazni. Najteže nam je da vratimo porodice sa malom decom i starijim osobama – žali se Ljiljana Kostić i naglašava da Vlada Srbije i lokalna samouprava obezbeđuju namirnice za devet meseci, a da se za preostala tri meseca Crveni krst snalazi kako sam zna i ume.
Premošćavali su ta tri meseca uz pomoć donatora iz ovog kraja, drugih delova Srbije i inostranstva, ali i njih je sve manje, gotovo da ih više nema, jer su mnoge firme stale, a i one koje rade jedva sastavljaju kraj sa krajem, bore se da prehrane svoje radnike i nisu više u stanju da, kao nekada, pomažu gladnima u gradu.
Lista čekanja
Ljiljana Kostić podseća da je još mnogo porodica na ivici, da mnogi ostaju bez posla ili im staje porodični biznis, pa će najverovatnije dobar deo njih uskoro zakucati na vrata Narodne kuhinje. Nekima ponos još ne dozvoljava da se jave Crvenom krstu, pa gladuju, pozajmljuju se ili im pomažu rodbina i komšije. Ima, nažalost, i onih koji u potrazi za hranom prebiraju po kontejnerima.
– Potrebna nam je hitna pomoć države, ali i donatora koji još mogu da pomognu, svaka donacija iz inostranstva u brašnu, ulju, pasulju, krompiru, mesu, piletini ili nekoj drugoj namirnici mnogo bi nam značila, situacija je baš alarmantna – dodaje Kostićeva.
Tridesetogodišnja samohrana majka žali se da skoro sedam godina nema posla:
– Nisam u stanju da prehranim troje dece, da nije Narodne kuhinje, pocrkali bismo od gladi. Svakog meseca strahujemo i pitamo se: šta ako kuhinja, zbog nedostatka namirnica, prestane sa radom, šta će biti sa nama? Radila sam najteže poslove: ribala podove, prala prozore, peglala… Ni toga više nema.
S istim problemima suočava se i Humanitarna organizacija "Hajrat" koju je osnovao Mešihat Islamske zajednice i koja takođe ima svoju narodnu kuhinju. Hrane blizu hiljadu Novopazaraca, a nekoliko puta su, zbog nedostatka namirnica i donatora, morali da prekidaju rad. I na njihovoj "listi čekanja" je više od 1.000 gladnih.
Zadruga "Ras" Hadži-Radenka Jokovića, bivšeg poslanika i privrednika, hranila je 20 porodica. Ali, zadruga je već sedam godina pod ključem.
– Mislim da država još neozbiljno shvata ovaj problem, dok slušamo priče o "velikim uspesima" i gledamo kako se neki razmeću luksuzom, hiljade ljudi po celoj Srbiji, pa i u ovde u Novom Pazaru i bukvalno gladuje. Pazar je specifičan po tome što je jedno vreme, dok su drugi u Srbiji bili u nevoljama, imao svega u izobilju, svi su nešto radili, a mnogi su se, bogami, i razmetali parama, bacajući ih na skupe limuzine, dvorce koje nisu uspeli da završe i razne lake dame koje su ovamo hrlile iz cele Srbije – objašnjava Hadži-Radenko Joković.
Strah od otkaza
Mirso Muratović radi u jednoj krojačkoj radionici u Novom Pazaru.
– Gazde se bore da opstanu, ali je sve teže, jer nas "ubiše" kineska i druga roba iz uvoza. Kad god odem na posao, strepim da ne dobijem otkaz i da ne dođem u situaciju da i ja, posle 30 godina rada, zakucam na vrata Narodne kuhinje.
Biraju posao
Među Novopazarcima koji čekaju posao ima i mladih ljudi koji često odbiju ponuđeni posao, ispod časti im je da rade u proizvodnji i kod privatnika. U nekim fabrikama džinsa, nameštaja i obuće traže mlade radnike koje o svom trošku obučavaju za šivače, stolare, tapetare i obućare, ali se uvek javi mali broj. U susednoj Sjenici je drugačije, tamo je kriza stigla znatno ranije, pa se na konkurs za prijem 50 rudara u rudniku Štavalj javilo čak 30 mladih i školovanih ljudi.
Prividni luksuz
Dok mnogo ljudi u Novom Pazaru gladuje, gradom krstari na stotine najnovijih skupocenih automobila vrednih i po 100.000 evra. Neki su stigli iz dijaspore, a neki su u vlasništvu dela Novopazaraca koji su se snašli na vreme, neki se bave i sumnjivim poslovima. Šepurenje u skupim limuzinama i razbacivanje u noćnim klubovima stvara pogrešnu sliku o bogatom gradu. Novi Pazar u jednom periodu zaista jeste bio bogat, a sada je grad sirotinje.
Šansa na selu
Pola gladnih Novopazaraca poreklom su sa Peštera, Golije i Rogozne gde još imaju kuće i dobra imanja na kojima bi mogli da se bave stočarstvom, ako ne da zarade, bar da prehrane porodicu. Samo retki se vraćaju na selo sa opravdanjem da su im kuće oronule, da nemaju poljoprivrednu mehanizaciju i da im nedostaje početni kapital za nabavku krava i ovaca.
Prema najnovijim podacima Biroa rada u Novom Pazaru, oko 26.000 žitelja ovog grada čeka posao, među nezaposlenima najviše je mladih, ima i magistara i doktora nauka, a tokom ove godine otvoreno je jedva stotinak novih radnih mesta. Mnogo se očekivalo od stranih investitora, posebno iz Turske, jer je i predsednik ove zemlje Redžep Tajip Erdogan prilikom posete Sandžaku obećao krupne investicije. Prošle su od tada četiri godine, a Turci nisu zaposlili ni jednog jedinog Novopazarca. Pod znakom pitanja je i dolazak poznate kompanije Džins-Istanbul koja je trebalo da uposli 1.000 tekstilaca. Pomoć pristiže od Vlade Srbije, Evropske unije i arapskih zemalja, Kuvajt i Luksemburg uložili su pet miliona evra u rešavanje vodosnabdevanja, lokalna samouprava se trudi da pronađe nove investitore, ali novih radnih mesta nema, niti su na vidiku.
Kadrija Mehmedović, predsednik Udruženja Reintegracija, napominje da Novi Pazar i Sandžak praktično izdržava brojna dijaspora, rasuta po celom svetu:
– Mesečno se, iz Evrope, posebno Nemačke, Amerike i Australije, gde radi više od 30.000 Sandžaklija, u ovaj kraj slije po nekoliko miliona evra. Da nije tog prihoda, kojim se izdržavaju hiljade porodica, a skoro da nema kuće iz koje neko ne radi u inostranstvu, ništa ne bi funkcionisalo u Novom Pazaru, ne bi bilo ni trgovine, niti ugostiteljstva, jer gro naroda ne bi imao novca ni za hleb. Bar još 10.000 Sandžaklija želi da ode negde u Evropu, pomažemo im da odu legalno sa papirima, zasad najbolje prolaze školovani i kvalifikovani…
