Zavisnost od zemalja drugačije geostrateške orijentacije kao što su Rusija i Kina jeste u središtu javne debate u Evropskoj uniji. Ali, koliko je Zapad zavisan od Turske?
Od napada Rusije na Ukrajinu, EU je počela raspravu o svojoj zavisnosti od zemalja koje ne dele njene vrednosti. Debata je prožeta kajanjem zbog bliske saradnje sa ovim zemljama u prošlosti.
Ali, šta je s Turskom?
Težnje Ankare za većom ulogom na globalnoj sceni prati njena sve agresivnija nacionalistička retorika prema zapadnim partnerima. Ta zemlja je proteklih godina često ocenjivana negativno u zapadnim medijima, a Evropska komisija u svom najnovijem Izveštaju objavljenom sredinom oktobra, kritikuje političko usmerenje Turske:
“Funkcionisanje turskih demokratskih institucija je i dalje ozbiljno narušeno. Nastavljeno je demokratsko nazadovanje i duboka politička polarizacija.” Tursko ministarstvo spoljnih poslova oštro je reagovalo, optužujući EU za “nedostatak strateškog pristupa i vizije” i za “pristrasni stav” prema Turskoj.
Danas Turska, kandidat za pristupanje EU, nije ono što Zapad želi da ta zemlja bude, ali je i dalje važan igrač u globalnoj politici.
Evo nekoliko razloga zašto zapadne prestonice zavise od Ankare.
1. Posrednik s kojim žele da razgovaraju i Moskva i Kijev
Ankara ima dobre odnose i sa Moskvom i sa Kijevom – što je redak slučaj u današnje vreme.
Već u prvim danima ruske invazije, Turska se pojavila kao nezamenljivi posrednik između Rusije i Ukrajine, pošto zapadne zemlje nisu pokazale entuzijazam za razgovore sa Moskvom. Tako je Turska počela da služi kao kanal za rešavanje velikih problema kao što je izvoz žita iz ukrajinskih luka, od kojeg svet u dobroj meri zavisi.
Ukrajina je pre rata bila jedan od najvećih svetskih izvoznika pšenice, kukuruza, ječma i suncokretovog ulja. Sporazum između Rusije i Ukrajine, koji je omogućio izvoz žitarica, potpisan je uz posredovanje Turske i Ujedinjenih nacija u julu u Istanbulu.
Osim toga, Turska sve do danas važi kao najverovatnije mesto budućih mirovnih pregovora između dve strane.
2. Saveznik čije je zeleno svetlo apsolutno neophodno
Turska je članica NATO od 1952. Činjenica da posle SAD ima drugu po veličini armiju NATO, Turskoj daje status glavnog činioca bezbednosti u transatlantskom savezu. Smeštena na jugoistočnom krilu, Turska je u osnovi granica NATO prema Siriji, Iraku, Jermeniji, Azerbejdžanu, Gruziji i crnomorska granica prema Ukrajini i Rusiji.
Trenutno Švedska i Finska pokušavaju da ubede Tursku da pristane na njihov ulazak u NATO. Da bi država mogla da bude članica NATO, obavezno je odobrenje svake članice – a nisu ga dale samo dve zemlje – Turska i Mađarska. Prošle nedelje je novi premijer Švedske Ulf Kristerson pisao turskom predsedniku Erdoganu, tražeći sastanak koji će biti održan u Ankari.
Turska optužuje Švedsku i Finsku da su utočište za članove Radničke partije Kurdistana (PKK) koju su Ankara, ali i Vašington i Brisel stavili na listu terorističkih organizacija. Turska poziva Stokholm i Helsinki da turskim vlastima isporuče navodne članove PKK.
3. Faktor pristupačne bezbednosti
Sve veći uspeh odbrambenih investicija Ankare čini Tursku dodatno važnom za Zapad. Uspon turske odbrambene industrije učinio ju je važnim igračem koji direktno utiče na zapadne interese.
Naoružane bespilotne letelice Bajraktar TB-2 turske proizvodnje, pokazale su se kao veoma efikasne u više sukoba proteklih godina. Prema izveštaju Akademije Bundesvera za bezbednosnu politiku (BAKS) iz 2021. turski dronovi odigrali su odlučujuću ulogu u pobedi Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu.
Danas oni igraju veliku ulogu i u ratu u Ukrajini, pošto su navodno pomagali ukrajinskoj vojsci. Ukrajinski predsednik Zelenski prošlog meseca odlikovao je Haluka Bajraktara, generalnog direktora proizvođača dronova.
4. Ključni igrač za Evropu kada se radi o migracijama
Činjenica da se Turska graniči sa mnogim zemljama na jugu i istoku ne samo da joj pruža kapacitete u pogledu njene odbrambene politike, već i u pogledu ranjivosti Evropske unije u oblasti migracione politike. Erdogan se nije ustručavao da u prošlosti više puta zapreti Briselu, Berlinu i drugim evropskim prestonicama “otvaranjem vrata”, što bi tehnički značilo da bi izbeglice tada imale otvoren pristup Evropi.
Pretnje Ankare su objektivno donele rezultate, jer je 2016. sklopljen sporazum o izbeglicama između EU i Turske. On je predviđao isplatu šest milijardi evra Turskoj, a zauzvrat bi Turska zbrinula izbeglice na svojoj teritoriji.
5. Zemlja s lojalnom dijasporom
“Više od 60 odsto Turaka u Nemačkoj glasalo je za Erdogana”. Ovako su brojni nemački mediji 2018. prokomentarisali izbore u Turskoj. Činjenica je da je značajan procenat turske zajednice u Nemačkoj privržen turskoj državi.
Čak se i svetski poznati fudbaler Mesut Ozil, koji je bio uspešan reprezentativac Nemačke i dobio nagradu za integraciju, fotografisao s Erdoganom. To je bila prekretnica u njegovoj karijeri i izazvalo je debatu o integraciji Turaka u Nemačkoj.
Druga komponenta pitanja jeste domaća bezbednost. Prema nemačkoj Saveznoj kancelariji za ustavnu zaštitu, postoji više radikalnih ideologija koje prete nemačkom ustavu, a potiču iz Turske.
Pored islamističkih grupa, u Nemačkoj su organizovani i ultranacionalistički “Sivi vukovi”, simpatizeri kurdske PKK, kao i levo ekstremističke grupe koje su pod nadzorom državnih službi. Događaji u Turskoj utiču na dinamiku između ovih grupa, a u nekim slučajevima i turska država direktno utiče na organizacije, kao što su Sivi vukovi.
6. Turska kao gasno čvorište budućnosti?
Pored svih navedenih tačaka, Turska bi možda mogla da posluži kao rusko gasno čvorište za evropske potrošače. Vladimir Putin je pre dve nedelje predložio preusmeravanje gasa iz Severnog toka u Tursku. Moskva je voljna da u saradnji sa Turskom osnuje novo čvorište, odakle bi onda Evropa kupovala ruski gas.
Sve u svemu, uprkos negodovanju Zapada, Turska ostaje težak, ali nezaobilazan partner.
