Ispovest mame Andreje Pejić (1): Sin u mojim haljinama

0

Jadranka Pejić: Žao mi je što mu nisam kupila Barbiku
 

Odluka, sada njene kćerke, da o toj, nimalo lakoj temi progovori u javnosti, bila je izuzetno teška, ali i hrabra, kaže za "Vesti" Jadranka Pejić, Andreina mama.

– Klanjam se svom detetu, bez obzira kako to možda neki vide. Zaboravimo sada na poziv modela, visoki stil života na Menhetnu i takve stvari. Sa sociološke strane je važno da je Andrea rekla da će o tome da govori javno, baš zbog toliko ljudi, toliko slične dece, bez obzira što su različiti. Ona je želela da pruži drugima nadu, podršku, ohrabrenje. Da možeš i treba da ustaneš za sebe, da pošteno svetu kažeš – jesam drugačiji, ali nisam kriminalac, nikome ne želim zlo. Tako sam rođen i to nije bio moj izbor. Od ovoga, kako sam se rodio, uz pomoć porodice i okoline, mogu da uradim najbolje što mogu.

 

Trebalo je da je zaštitim

– Žao mi je što, kada je bila dete, nisam mogla da joj više pomognem, da je zaštitim. Ali, sa druge strane, Andrea kaže da je ono što sam kao majka uradila za nju bilo puno. Ne morate vi čak ni razumeti, ni znati šta vam je dete. Ali kada ga nosite devet meseci u svojoj utrobi, čim ga pogledate u oči kada zaplače, pa ljudi da ne znam šta je, sigurno je da volite svoje dete. To je moje dete, šta god da se dogodilo, majka voli svoje dete.

Andrea Pejić pokrenula je svetsku modnu scenu 2010, kada se pojavila kao zanosna manekenka u telu muškarca.
 

– Sa nešto malo para u džepu, sama je otišla u svet, prvo u London, Pariz, sama se snašla, a onda je prešla u Njujork. Kao majka, nisam mogla svojom učiteljskom platom, i radom na zameni, da joj priuštim puno, još kao samohrana majka, dok je stariji Igor studirao.

Andrea se kao dečak rodila u Tuzli 1991, a naredne godine doselila se sa roditeljima, Vladom i Jadrankom, u Beograd. Pošto su im se roditelji razveli 1996, sa mamom, bratom Igorom i bakom sele se u Melburn. Baka Danica je pre toga živela i radila u Jagodini, gde se rodila i Andreina majka Jadranka.

 

Jadranka ponosna na svoje dete: Mama i ćerka, rođena kao sin
 

– Kada pogledate istoriju naše porodice, vidite da nam ništa nije bilo lako. Ne mogu vam reći da smo nešto postigli sa lakoćom i srećom. Samim činom izlaska iz svoje zemlje, svim onim ratnim dešavanjima, činjenicom da smo bili izbeglice, da smo prva grupa emigranata u drugoj zemlji. Našli smo se u jednom pravom bosanskom loncu, bućkurišu, u kome je trebalo živeti, preživeti i opstati.
 

Andrea je oduvek bila milo i ljupko dete. Dete koje bi svaki roditelj poželeo. Nažalost, nije imala sreće da oseti, kao što je stariji brat Igor, lep život u rodnoj Tuzli, gde su bili zajedno tata, mama i baka.

Majka i baka se borile za pristojan život dečaka

– Tamo sam radila kao direktor, tata (Vlada) je radio kao direktor, živeli smo u sredini u kojoj smo bili poštovani, gde smo imali dobar komšiluk, prijatelje. Završila sam fakultet u Sarajevu, a njen otac u Beogradu. Imali smo lepe plate, fine kuće, kuće na moru. Zaista lep život. I moj otac je bio pravnik, potičemo iz akademskih porodica. Eh, da je bilo sreće da smo mogli da živimo tamo. Kao beba, Andrea nije ništa dobro zapamtila odatle.
 

Život u izbeglištvu

Usledio je život u izbeglištvu u Srbiji i izuzetno teška borba za preživljavanje. Pritisnuti sa mnogih strana, Vladin i Jadrankin brak se raspao.
– Nije to bio naš rat, mi smo bili samo njegove žrtve. Ne želim više da se sećam ni rata, ni izbegličkog života, međunacionalne mržnje. Bila sam u mešovitom braku, to odjednom nije bilo popularno. Izgubili smo skoro sve što smo imali od imovine. Deca su počela da rastu bez oca.

U tom bućkurišu od života, kako kaže Jadranka, trebalo je smoći snage i obezbediti deci bolji život.
 

– Naš život se sveo na preživljavanje, nikakve lepote tamo nismo osetili. Baka (Danica) i ja smo uspevale da deci, koliko-toliko zadovoljimo njihove potrebe u detinjstvu, da budu što bezbrižniji. Ne znam koliko smo u tome uspele, zaista smo nastojale.

Srce mame Jadranke je osećalo da je njena Andrea drugačije dete, izuzetno pametno, pažljivo, pa se trudila da mu pruži još dodatnu ljubav i pažnju.
 

– Moja Andreica je izgledala kao dečačić, ali sa nežnim plavim okicama. Još kao beba je bila takva. Volelo je dete da gleda moju šminku, da uskoči u moje štikle, da se igra sa devojčicama. Volelo je lutku, ali šta će, bože, reći komšiluk, šta će reći baka. Osećala sam u srcu da će to biti drugačije dete. Pričala sam sa prijateljima o tome, ali govorili su mi da to ne mora ništa da znači, da će se promeniti u pubertetu – kaže Jadranka koja priznaje da joj je žao što tada nije bila edukovana o različitostima kod dece.

Igor sada ima sestru Andreu
 

– Niko me nije uputio, možda sam pravila neke greške. Možda sam, da sam znala, mogla Andreicu da više zaštitim. Toliko mi je žao što joj nisam kupila Barbiku, a ona je toliko volela. Kupila sam joj neke glupe rendžere, za dečake, jer je brat Igor govorio da su oni bolji. Brat je stalno vukao na karate, fudbal, a ona nije bila zainteresovana.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here