Imadosmo mi Srbi velikana od uvek. Mnoge smo već i zaboravili, a mnogih se sećamo samo po imenu. Da nabrojim one kojih se još samo po imenu i po sili zakona istorije iliti pamćenja sećamo. Sava Tekelija, Sima Igumanov i drugi. Onih koje smo zaboravili ne mogu da navedem ni jedno ime.
No, bilo kako bilo, mi Srbi Australije imamo svojih velikana i ne bi smelo da ih zaboravimo. Imamo ih, Bogu hvala, dosta. Borka Barlov, Milan Pavlović i drugi. Ima ih, nije da nema, Bogu neka je hvala.
Kad sam 1979. došao iz Srbije u Australiju u Kanberi upoznah dve čestite, onda za mene prestare duše, a sad sam ja kao njih dvoje onda, ali sad tako ne gledam.
Elem, dođosmo vladika Vasilije (Vadić, sada episkop sremski), te pokojni arhiđakon Vikentije (Vujović), popadija Dragica i ja kod Voje i Jelene na gibanicu. Naišli smo kroz Kanberu.
Uzgred budi rečeno, oko pola noći smo krenuli te sam po ponoći vozio ja do Vodonge. Onda su pomenutih troje spavali, a ja sam otišao na posao, radio sam u fabrici Sanjo. Radi toga smo i krenuli kasno u noć ka Vodongi.
Vladika je sedeo napred, veli da mene razgovara, da ne bih zaspao. Mnogo sam puta primetio kako vladika spava u šesnaest i ponekad hrče. Mislim se, ala me ovaj razgovara. Vozio sam ćuteći i Bogu se moleći.
Kad smo kod spavanja i hrkanja, hajd’ da kažemo i ovo. Ispoveda se kaluđer kako je spavao na noćnim bogosluženjima. Pita ga ovaj, je li hrkao? Nisam, veli.
Dobro je da nisi hrkao, jer da si hrkao probudio bi bratiju koji su spavali.
Zadužbinari hrama
Ostadoše mi u lepom sećanju Voja i Jela, a ubrzo se oni penzionisahu i doseliše u manastir Ilajn da tu dožive duboku starost i smrt. Tako je i bilo. Prvo je umro Voja, a onda nakon dosta godina i gospa-Jela, kako smo je iz milošte zvali. Otac Vikentije je trima Jelama dao ovakve nadimke: gospa-Jela, majka-Jela i teta-Jela, da bismo lakše znali o kojoj se radi i kojoj da se obratimo po nekom pitanju ili pozivu na kafu, recimo.
E, kad se doseliše u manastir Ilajn, onda je i manastir živnuo. Već je bio udaren temelj za novi hram koji je posvećen svetom Alimpiju Stolpniku jer je to slava Vojislava Miletića.
Vojislav je bio sin srpskog sveštenika koji je značio mnogo u ono vreme. Uradio je odličnu knjigu “Rečnik crkvenoslovenskoga jezika” iz koga smo mnogi učili, pa i ja, pisac ovih redova. Kad sam u Australiji saznao da je to tako, beše mi nekako draže. Voja je bio kapetan kraljevske vojske Jugoslavije između dva Velika rata.
Jelena je osnovala u manastiru muzej u kome i danas gledamo slike prote Miletića, Kalabića, Mihailovića i drugih nedavnih nam velikana. Ima i slika Voje kapetana i drugih.
Kad god odem u manastir, odem i u muzej i napišem dosta reči jer onda dobijem nadahnuće, da ne kažem inspiraciju i pišem li pišem. A i kako ne bih. Sećam se pročitanih knjiga i romana, samim tim i srpskih velikana. Od Kulina bana do današnjih dana. Sećam se još jakosnih Voje i Jele kako nas mole, pa i naređuju nama mlađim sveštenicima da još to i to uradimo. Meni baš i nije bilo pravo, ali sam slušao i ne kajem se.
Sećam se Voje kad u eparhijskim telima zauzima visoke položaje. Kad govori kao advokat. Kako ga sa pažnjom slušamo i odobravamo jer govori ko valja – kako bi rekao moj pokojni otac Sava.
Davali su priloge neštedimice i nikad se nisu kajali. Školovali su buduće sveštenike, verujem i kojega vladiku, a možda i patrijarha, ne zna se još ko će od njihovih pitomaca da ponese i to breme i tu čast, ne zna se.
Izbegavali gungule
Pre no što se hram završio, umre Vojislav. Opevan je i sahranjen u još nedovršenom hramu kojem je zadužbinar. Tako je bilo i bivalo od vajkada.
Bio sam na parohiji u Brizbejnu, a to mi je bilo daleko samo 1.638 kilometara, te nisam bio na opelu i sahrani. I sad mi je žao. Bilo je to u crkvenoj štampi i na druge načine znao sam da nas je smrću napustio vredni pregalac na ovom kontinentu.
Kad se Jelena upokojila živeo sam u Sidneju, te smo nekoliko nas organizovano otišli na opelo i sahranu.
Nadležni episkop bio je preosvećeni vladika Nikanor. Nas sveštenika došlo je iz cele Australije, a tako i vernog naroda. Odlično je govorio episkop Nikanor, ako ja smem i da pohvalim episkopa, a kamoli pokudim. Odlično je govorio. Odlično je govorio i otac Patrik na engleskom jeziku, a na kraju je za svojom dobrotvorkom i zajecao rekavši na srpskom jeziku ovako: “Pok (Bog) da ti tuši (duši) prosti”. Sećam se te rečenice kao da je sad izgovorena.
Najbolje i najosećajnije govorio je otac Teodor Bojović…
Otac Teodor je rekao, pored ostalog: “Vi sad odlazite vašim kućama, a ja ovde ostajem bez gospe Jele gde će najviše da se oseća njen nedostatak”. Govorio je otac Teodor sa puno tuge, bola, jecaja, ali i ponosa jer je znao da je Jelena, kao i Voja, sa sobom odnela dobrih dela, priloga, građevina.
Imali su Voja i Jela biznise po Kanberi. Imali su autobuse i čišćenje, “klining”, kad su čuli da će biti štrajkovi jer će radnici da sa “junionom” traže povišicu plata, oni su odmah unapred podigli plate radnicima i izbegavali nepotrebnu gungulu, svađu, komešanje, nesporazum, nezgodu. Kad su zatekli radnike da sede i ne rade, nisu se izvikali na iste, nego su sa njima porazgovorili, neretko i platili kafe, popričali i otišli, ne prekorevši ih za nerad. Što se pokazalo i mudro i korisno.
Mislili na sve
Voja i Jela su u manastiru podigli hram svetom Alimpiju Stolpniku, podigli osam fletova, tj. stanova i drugo. I danas se odseda u tim fletovima, a upotrebljavaju se i u druge svrhe. Kad su tu omladinski seminari ili sastanci sveštenstva i mnogo šta drugo. Konaka ima za stotinak osoba, što je do sada uvek bilo dovoljno. Svakako ne uvek za sve, ali bilo je motela u okolini te se sve sredilo i u jutro stiglo na sednice i drugo.
Posle četvrt veka želim da osvežim sećanja na ove dve srpske duše koje nam ne ostaviše poroda, ali smo mi svi njihovi sinovi i kćeri i nikada nećemo da ih zaboravimo, činiš voliko, što bi rekao knjaz Miloš Obrenović i nećemo da ih zaboravimo.
Neka im je laka crna zemlja i neka ih Gospod prepozna kao svoje omiljene. Amin!
