Braća Milimir i Dušan Popović predstavnici su jedne tragične generacije mladih intelektualaca, kojima je Drugi svetski rat oduzeo mladost, a živote im odveo, tamo gde nikada nisu ni sanjali – u daleku Australiju.
Poreklom iz okoline KrkeGrađanski rat u Titovoj Jugoslaviji, kao i svim iseljenicima, teško je pao i Popovićima. – To je bilo strašno i užasno, naročito pošto smo poreklom iz tih krajeva. Još uvek se sećamo svake stope u Krajini, znamo šta se dešavalo 1941, pa ponovo. Poreklo Popovića je iz okoline reke i manastira Krka, odatle smo i mi, kaže Popović. – Sa majčine strane smo Sekulić, a porodično stablo datira iz 1609. godine od kada su u Šibeniku. |
Milimir, ili među zemljacima Miro, i Dušan su od dolaska u ovu zemlju, živote nesebično posvetili srpskoj zajednici i narodu, osnivanju srpskih pravoslavnih hramova, u nastojanju da njihova zajednica zauzme zasluženo mesto u australijskom društvu.
Danas, kada su zakoračili u devetu deceniju života, sa setom se osvrću na događaje i pojave u srpskoj zajednici. Iznose svoje razočaranje u novodošle, posebno mlade intelektualce, koji se nerado odlučuju da svoje vreme posvete zajednici i crkvi.
– Boli kada se vidi da su podbacili oni koji treba sada da nas vode. Kao zajednica smo podbacili, očekivali smo da će ova novodošla generacija mladih intelektualaca preuzeti ono što smo mi započeli.
Da će se onaj "odliv" mozgova iz otadžbine uključiti ovde i pomoći. Od toga nažalost nije bilo ništa – setno komentariše Miro Popović, a dve godine mlađi Dušan dodaje:
– Žalosno je da ljude ne zanima život zajednice, niti srpstvo, ne interesuje ih šta se dešava u našoj otadžbini. Ovde smo 60 godina i još uvek nas bole patnje našeg naroda.
Kupujemo novine, slušamo naš radio i još danas se jedemo zbog toga.
U februaru 1948. godine Milimir se u Nemačkoj ženi suprugom Nadom s kojom je i danas, a potom se odlučuju da zajedno dođu u Australiju.
Pomogao mu ping-pongU početku boravka u Australiji, organizovano je državno takmičenje Viktorije u ping-pongu. Kako sam još u Šibeniku igrao, osvojio sam prvenstvo. Odmah sam premešten na bolje. Na osnovu ping-ponga dobio sam i zaposlenje u osiguravajućem društvu, gde sam radio skoro trideset godina. Bio sam specijalizovan za osiguranje brodova, uvoz i izvoz robe. Tako je bilo do penzije – veli Miro. |
– Praktično su nas vukli da dođemo ovde. Iskreno, kada smo stigli, da sam mogao, odmah bi se vratio nazad – priseća se Miro.
Život u tada još nerazvijenoj Australiji, bio je pun nepredviđenih izazova i poteškoća.
– Došli smo brodom u Sidnej, smešteni smo u prihvatni logor u Bathurstu. Posle dve nedelje upućen sam ovde u Viktoriju.
Zadatak mi je bio da bušilicom kopam tunel. Nikada takav posao nisam radio, bilo je teško, a naše žene su bile 70 kilometara dalje od nas, poslate da čiste bolnicu.
Viđali smo ih svake dve nedelje. Želeo sam da studiram, ali nisam mogao da naučim engleski jer sam radio sa Rusima, Nemcima, Ukrajincima, Srbima – kaže Miro.
Pomogao mu ping-pongU početku boravka u Australiji, organizovano je državno takmičenje Viktorije u ping-pongu. Kako sam još u Šibeniku igrao, osvojio sam prvenstvo. Odmah sam premešten na bolje. Na osnovu ping-ponga dobio sam i zaposlenje u osiguravajućem društvu, gde sam radio skoro trideset godina. Bio sam specijalizovan za osiguranje brodova, uvoz i izvoz robe. Tako je bilo do penzije – veli Miro. |
Njihova posleratna generacija doseljenika, po dolasku u Australiju, trudila se da ni od čega stvori nešto. Sada su iza njih ostali nezavršeni poslovi.
– Od srpske zajednice u Viktoriji, danas još imamo samo crkve. Ništa drugo nije urađeno. Nemamo nigde predstavnika srpske zajednice, to je sramota za nas – ističe Dušan.
Budite ponosni odakle ste!Posle šest decenija provedenih u Australiji, braća Popović imaju jednostavnu i važnu poruku: – Nemojte da zaboravite svoj jezik, decu vaspitavajte u duhu pravoslavlja i srpstva. Ostanite verni svojoj otadžbini, da vam ona uvek ostane na srcu i budite ponosni odakle ste. |
Braća Popović rodom su iz Šibenika u Dalmaciji. Kao član srpske nacionalne omladinske organizacije, posle italijanske aneksije Dalmacije, sa grupom maturanta Miro odlazi na studije u Italiju.
Po izbijanju rata vraća se iz Italije i sa mlađim bratom odlazi u jedinicu vojvode Momčila Đujića. Pred sam kraj rata, godine 1945. sa vojvodom Đujićem je u emigraciju, preko Slovenije, otišlo oko 12.000 boraca Dinarske divizije, među njima i Popovići.
Saveznici su ih odmah sproveli u logor i razoružali.
– U logoru u Ćezeni smo bili na nekom fudbalskom igralištu, nas oko 10.000. U septembru smo napustili ovaj logor i krenuli za južnu Italiju u Eboli. Ostali smo skoro dve godine, a život je tekao normalno, kao u nekoj varošici – seća se Dušan.
Posle primirja između Engleske i Italije iz 1947. godine, nekadašnje borce Dinarske divizije sele u Nemačku.
– Umesto slobode kojoj smo se nadali, strpali su nas u pravi zarobljenički logor sa stražarnicama. Brigadir Meklin i njegova komisija ispitali su svakog pojedinica, njegovu ratnu prošlost, pošto je Tito tražio da mu se isporuče ratni zločinci. Proces je trajao oko četiri meseca, nakon toga smo konačno demobilisani, dobili ofarbane engleske uniforme i upućeni u razne logore za raseljena lica – priča Dušan.
– Dok sam bio u Nemačkoj u zarobljeničkom logoru, radio sam pored doktora. Posle nekoliko meseci uz nemačke lekare, naučio sam prilično i jezik. Odmah sam dobio posao, kao starešina logora, napustio sam Nemačku 1950. godine i stigao u Melburn. Raspoređen sam u fabriku gume "Danlop". Radilo se pod izuzetno teškim uslovima. Nekako sam izdržao dve godine, posle sam prešao u robnu kuću "Majer" u Melburnu. Nakon toga zaposlio sam se u računovodstvu jedne velike firme – vraća Dušan svoj životni film.
Snaga ljubaviDušan se u Nemačkoj zaljubio u lepu Nemicu Kristu. Neposredno posle Drugog svetskog rata, na brak Srbina i Nemice u njihovoj okolini se nije gledalo sa odobravanjem, posebno među članovima obe porodice. Međutim, oni su, Dušan i Krista i pored protivljenja, ušli 1949. u skladan brak koji je i u Melburnu među našima služio za primer. – Pokojni tast je govorio: "Šta će ti stranac?" a moj otac opet: "Ko će ti slavu slaviti, ko će ti učiti decu o Milošu i Marku?" Hvala Bogu, sve se preokrenulo. Supruga je srcem primila pravoslavlje, danas je aktivna u zajednici i crkvenim poslovima – kaže ponosno Dušan, a Milimir se nadovezuje: – Kada neko nekog voli, onda tu nema prepreka. Moja supruga je srpskog porekla, Banaćanka je. Upoznali smo se u logoru u Eboliju, a venčali u februaru 1948. godine, kaže Miro o svom poznanstvu sa Nadom. |
Milimir i Dušan su prvi put posetili Jugoslaviju 1972. godine. Tamo nisu, kažu, imali nikakvih problema.
– Od prvog dana kada smo napustili zemlju, živeli smo u nadi da će ona postati slobodna i demokratska, pa da ćemo se tamo i vratiti. Međutim, kako su prolazile godine, videli smo da povratka više nema. Sada možemo da se vratimo, ali za nas je suviše dockan – kaže setno Dušan.
Kako sa sadašnje vremenske distance, gledaju na istorijski period u kome je živela Jugoslavija? Da li je to bila "veštačka tvorevina", kako neki tvrde?
– Oduvek smo bili zadojeni idejom jugoslovenstva. Smatrali smo da je Jugoslavija bila najbolja zaštita za Srbe, da bi opstali – kaže Miro.
Nušić za idealistePosleratni srpski intelektualci u Australiji nisu organizovali samo verski život, već i sve druge sadržaje na koje su naučili u tadašnjoj Jugoslaviji. – Sami smo osnovali svoju pozorišnu grupu, održavali pozorišne predstave, imali smo tamburaški orkestar, priređivali jugoslovenske festivale, balove… Prikazali smo sve Nušićeve predstave, uz to imali smo poslove, porodice. Bili smo idealisti, ovde nismo došli iz ekonomskih već iz političkih razloga – kaže 87- godišnji Miro Popović. |
– Tada su svi Srbi bili u jednoj zemlji, ali sada vidimo da je bila zaista veštačka zemlja. Slovenija i Hrvatska su u tadašnju zajednicu ušli da bi došli među pobednike. U oba svetska rata bili su na strani neprijatelja. To je bio čist interes, oni nikada nisu bili za tu zemlju – kaže mlađi Popović.
Blago – šestoro unučićaStariji brat Milimir rođen je 1922. godine, oženjen je suprugom Nadom, otac je dve kćerke i dvoje unučadi. Jedna od kćerki zaposlena je kao prosvetna radnica a druga u osiguravajućem društvu. Mlađi, 85-godišnji Dušan, oženjen je Kristom, otac je dve kćerke i deda četvoro unučadi. Njegova kćerka Jelena Popović, poznati je sudija Prekršajnog suda u Melburnu. |
