Bojan Ljubenović satiričar, aforističar, dečji pisac i romanopisac smatra da nije dobro što deca u sve mlađem dobu odbacuju knjige i umesto njih prihvataju mobilne telefone, tablete i ostale elektronske spravice.
– Sa izdavačima dečjih knjiga često razgovaram i mislim da je situacija alarmantna. Nemam ništa protiv “gedžeta”, shvatam da je 21. vek, ali smatram da je odustajanje od knjiga pogubno po razvoj dece, njihovo obrazovanje, očuvanje bogatstva i čistote jezika. Zbog toga što sve manje čitaju, deca teže sklapaju rečenice, o opštem obrazovanju da i ne govorim. Tutnuti danas deci knjigu u šake teže je nego nekada nas nagovoriti da progutamo riblje ulje – ističe za “Vesti” Ljubenović.
Roditelji najslabija karika
On nema dilemu ko je kriv što deca sve manje čitaju knjige, da li roditelji, škola ili slaba ponuda.
– U knjižarama i biblioteka ima sasvim dovoljno kvalitetnih knjiga za decu, a učitelji, nastavnici, vaspitači i bibliotekari daju sve od sebe da mališane zainteresuju za knjigu. Nažalost, najslabija karika u tom lancu su roditelji. Oni deci već sa tri ili četiri godine počnu da kupuju telefone ili tablete, nesvesni da su istog trenutka izgubili bitku za knjigu. Ako roditelji nekoliko sati dnevno provedu na društvenim mrežama, kako očekivati da se njihova deca ponašaju drugačije. Kada bi svaki roditelj polovinu vremena koje provede na Fejsbuku ili Instagramu odvojio za razgovor sa svojim detetom imali bismo bolje i roditelje i decu – smatra naš sagovornik.
Na pitanje “ko će pobediti – stara, dobra štampana knjiga ili internet” odgovara da to ne vidi kao borbu “jer su nam potrebne i knjige i internet”.
– Internet je posle izuma točka i parne mašine verovatno najviše promenio svet u celokupnoj istoriji čovečanstva. Mnogi već godinama predviđaju kraj štampanih izdanja, međutim i knjige i novine su se pokazale mnogo žilavijim nego što se očekivalo. Naročito je to slučaj danas, u vreme pandemije, kada su mnogi utočište, spas i duhovni mir našli upravo u knjigama – kaže Ljubenović i apeluje da se od njih ne odustaje.
Pritom najviše misli na najmlađe za koje je i sam napisao nekoliko dela, među kojima se ističu knjige za zaljubljene dečake i devojčice.
Smeh je moja misija
– To su duhoviti “priručnici” za prvu ljubav. Zahvalan sam tim knjigama jer su me vratile u detinjstvo i doba prve zaljubljenosti. Obe su prevedene na češki i slovački, pa mi pade na pamet da sam ja ponešto o ljubavi naučio od Milana Kundere (poreklom Čeh), a evo danas deca u Češkoj i Slovačkoj o ljubavi uče od mene. Ima tu neke kosmičke pravde – kaže kroz osmeh.
Bojan je diplomirani pravnik, a od 1998. do 2010. radio je kao novinar. Danas piše kolumne, satire i aforizme. Autor je 20 knjiga i dobitnik isto toliko nagrada. Uz bojazan da će ljudi pomisliti da je skriboman, otkriva da će ove godine izaći njegov novi roman za najmlađe “Baksuz Srećko i njegove nevolje”, u kojem pokušava da dočara deci (a i ponekom odraslom), da sreća ima mnogo lica i da ju je ponekad teško uočiti na prvi pogled.
Većina njegovih kniževnih dela puna je humora jer humor smatra najvažnijim sastojkom života, bez obzira na to što takva ostvarenja književna kritika unapred potcenjuje.
– Ipak, ja ne odustajem. Nasmejati čoveka jedna je od mojih životnih misija. Rastužiti nekoga u današnje vreme je lako. Probaj da ga nasmeješ, brajko moj. To je moj moto i danas, a takav sam bio i kao dete.
Pisanje je kao rodeo
Prvo Ljubenovićevo objavljeno “delo” je duhovita, kratka priča u školskom listu “Zora” u petom razredu osnovne škole. Posle toga je pisao svašta, ima čak završen i jedan kaubojski roman. Većinu “mladalačkih dela” smatra samo dobrom pripremom za kasnije.
– Pisanje je poput rodea ili klizanja na ledu, moraš mnogo puta da padneš da bi uspeo da uradiš ono što si zamislio – ubeđen je.
Priču “Oči” napisao je u veoma teškim okolnostima, dok je bio u ratnoj sarajevskoj zoni. Poslao ju je na konkurs antiratne priče Radija B92, a među stotinama priča iz čitave bivše Jugoslavije ušla je u 10 izabranih i objavljena u knjizi “Legenda za upućene”.
– Tada sam prvi put bio vrlo ponosan na sebe, pomislio sam da možda ipak nisam bez talenta – kaže Ljubenović.
Iskren je i po pitanju svojih knjiga, jer kaže da postoje neke koje mu se sada uopšte ne sviđaju. S druge strane, ponosan je na svoje knjige za decu “koje su mu duplo više emocija vratile, a uložio ih je onoliko u njih”. Teško mu je bilo da izabere najdražu, ali je uspeo.
– “Srbijo, Bog ti pomogo”, jer je to topla i duhovita priča o jednoj porodici iz srca Šumadije. Za dve i po godine otkad je izašla, nisam sreo nikoga ko se nije zaljubio u Trajkoviće iz sela Miloševa – ističe zadovoljno.
Mališani znaju šta valja
Pisao je i scenario za Novogodišnji program RTS i reakcije publike bile su odlične. Najteže od svega mu je, kaže, da napiše aforizam (“jer mu se čini da je sve već napisano”), a najlepše se oseća dok piše za decu.
– Tu je sve lepo. Nema licemerja, laži, korupcije, nasilja i ostalog što “krasi” svet odraslih. Koliko me satira zaprlja, toliko me dečja književnost pročisti i oplemeni – iskren je.
Ali s druge strane, kako kaže, odrasli su manje zahtevna publika. Nasmeješ ih sa dva aforizma, a ako im se nešto ne dopadne oni često iz kurtoazije to prećute, “šta više potapšu te po ramenu”.
– Kod dece sitni trikovi ne prolaze. Ona tačno znaju šta je dobro, a šta ne i ne libe se da piscu to u lice kažu – dodaje uz osmeh.
Za kraj razgovora kaže da mu teško pada što zbog korone nema uživo susrete s publikom, kojima se već raduje jer će “i pandemija jednom proći”.
U dijaspori kroz predstave
Prema Ljubenovićevim knjigama “Pisma iz Srbije” i “Srbijo, Bog ti pomogo” glumci Jovica Jašin i Janko Radišić igraju monodrame “Ima jedna zemlja” i “E, moj Todore”. Jovica Jašin je brojne predstave odigrao i u dijaspori – Beču, Cirihu, Budimpešti, pa je i na taj način Bojanovo delo došlo do naših ljudi u rasejanju.
Sve manje navijača
Aforizmi i satira su mu “ventili”, ali ne jedini.
– Jednom nedeljno igram fudbal i još se nadam pozivu za reprezentaciju. Mada će pre biti da će me ova mlađarija s kojom igram izbaciti iz tima kao staro gvožđe – šeretski kaže.
Dodaje da je, kao neko ko voli sport i fudbal, užasnut onim što se dešava oko Crvene zvezde i Partizana.
– Zato sam odlučio da napišem knjige koje će decu od malih nogu naučiti šta je fer-plej, sportsko nadmetanje, kao i to da voleti svoj klub ne znači mrzeti protivnički. U mladosti sam navijao za Crvenu zvezdu, a kako godine prolaze od mene kao navijača ostaje sve manje.
Nedostaju dečji filmovi
Na pitanje da li kreativan um poput njegovog razmišlja o nekom dečjem edukativno-zabavnom programu, kao na primer, “Kocka, kocka, kockica” ili “Fazoni i fore”, Bojan ima spreman odgovor.
– Ne, ali imam želju da se po mojim romančićima za decu “Uki, mali fudbaler”, “Vuk, mali glumac” i “Luna, mala teniserka” snime dečji televizijski filmovi, jer smatram da nam takvi nedostaju. Niko ih više ne snima, a ne znam zašto.
Ćerka i sin recenzenti
– Imam dvoje već odrasle dece koja su, kad su bili mali, bili prvi recenzenti mojih knjiga za najmlađe. Rukopise sam prvo davao njima, pa tek ako im se dopadnu slao sam izdavaču na procenu. Ćerka je nedavno počela da čita moj novi roman, a sin je obećao da će i on uzeti knjigu u ruke. Ipak, ne verujem da će se to desiti, jer oboje imaju mnogo obaveza na Instagramu i sa video-igricama.
Čitaju ga i u bolnici
Nedavno je objavljen Bojanov roman “Da je bolje, ne bi valjalo”. U pitanju je priča o neostvarenom piscu koji saznaje da ga je žena prevarila s mlađim muškarcem.
– Čitajući ovaj roman ljudi se naizmenično smeju i plaču, da bi bili zatečeni krajem. Ispod površine lagane i pitke priče krije se satirični roman koji opisuje Srbiju u prethodnih 30 godina. Čitaoci mi seo javljaju, pišu mejlove, šalju fotografije. Jedna doktorka mi je poslala fotografiju iz kovid-bolnice, kako obučena u skafander drži moju knjigu. Zamislite to.
Nagrade za humor i satiru
Ljubenović je dosad dobio dvadesetak nagrada, a dve su mu posebno drage – “Tipar” na Jugoslovenskim danima humora i satire u Pljevljima za “Pisma iz Srbije” (inače prevedena na mađarski, uskoro i na ruski jezik), a druga “Jovan Hadži Kostić” za novinsku satiru, kada se našao u društvu velikana poput Brane Petrovića i Rada Jovanovića. Drage su mu i dve nagrade “Radoje Domanović” Udruženja književnika Srbije, a veoma su ga obradovala dva priznanja “Dositejevo pero” za dečju književnost, tim pre što ih dodeljuju učenici beogradskih osnovnih škola. Poslednji je dobitnik “Zlatne kacige”, nagrade koju je dobio za aforizme na 29. međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu na temu “Prozor”.
– Ova nagrada mi je posebno draga, jer je konkurs bio anoniman i radovi su se slali pod šifrom, tako da ne ostaje prostor za spekulacije o nameštanju izbora. To mi je inače prva nagrada koju sam dobio za aforizme.
