Kada bi dali neki pregled onih ključnih pisaca strave i užasa od kojih bi svako bio predstavnik neke svoje generacije i svog vremena nesumnjivo bi nam se ukazala četiri majstora: Edgar Alan Po, Hauard Filips Lavkraft, Stiven King i Klajv Barker. Svako je na svoj način kroz pisanu reč odmakao korak dalje od svog prethodnika i osvojio do tada neistražene predele koje krije tama.
Ne samo što je u mnogo čemu bio prvi, ne samo što je krenuo stazom kojom se niko pre njega nije usudio da kroči, Edgar Alan Po je postavio temelje gotske horor priče. Svaka njegova pripovetka i pesma pre nego što je došla do očiju javnosti prošla je temeljni proces stvaranja. Kroz svoje eseje u više navrata potvrdio je ono što je kroz svoj književni rad pokazao, a to je da se ništa ne prepušta slučaju, kao i da utisak i atmosfera uvek moraju biti jasno izraženi. Njegova poema „Gavran“ dovoljan je dokaz za to. Ni pre a ni posle nismo imali pisca koji je toliko zagrlio tamu, kojoj se na kraju i prepustio, ali sa dovoljno stila da bi nas njegove reči pratile uz jezu decenijama posle.
Njegov naslednik i veliki poštovalac, pod čijem uticajem je i stvarao, oprobao se na polju koje Po nije stigao dovoljno da istraži. Kao niko do tada Hauard Filips Lavkraft ovladao je veštinom da košmarne snove prebaci u pisanu reč. O svemu onome čega su se ljudi bojali, Lavkraft je otvoreno pričao, stvarajući svet za sebe u kojem demoni i sile van ljudskog razuma suvereno vladaju. Iako je postao priznat tek nakon smrti, njegov doprinos popularnoj kulturi je ogroman.
Verovatno najprodavaniji i najuspešniji, čiji se uspeh meri milionima prodatih knjiga, jeste Stiven King. Ako je Edgar Alan Po imao najtemeljnije priče, Hauard Filips Lavkraft najjezivije, onda je Stiven King, kao njihov proizvod, postao majstor pripovedanja. Ko god se dokopao barem jedne njegove priče ili romana priznaće da nije mogao da odvoji pogled od teksta dok reči nisu ispisale kraj. Njemu se ukazala prilika, jednog drugog vremena koje traje i danas – gde se gubi intresovanje za kratkom formom, da svoje vizije užasa predstavi kroz veći broj strana i time podigne napetost na još viši nivo. Sa njegovim likovima ste do detalja upoznati, proživljavate njihove strahove, iskušenja i bol kao da su deo vas a on, svestan vaših slabosti, ne mari u koji će vas lavirint strave ubaciti, i kako ćete se i da li ćete se, odatle izvući.
Pravo je bilo čudo da se nakon kralja pojavi neko novi sa svežim i originalnim idejama. Ono za šta drugi nisu imali želudac, Klajv Barker je našao snage. Iako su se grozne scene provlačile bezbroj puta kod nebrojano autora, Barkeru je pošlo za rukom da od njih načini svoju simfoniju zla. Grozota bi bila najpribližnija reč koja bi opisala Klajvovo majstorstvo. Sahranjena je svaka nada, umesto instrumenata čuje se različit tonalitet ljudskih vriskova od kojih mnogi poprimaju oblik kandži kojim prete da vas odvuku u mrak ambisa odakle dolaze.
Ne samo što su majstori užasa, ova četiri predstavnika postala su i poznavaoci naših najskrivenijih strahova zbog čega im se toliko i divimo.
