Elektronika koja se sada ugrađuje u ljudsko telo da bi, na primer, upravljala vestačkim srcem ili zaliscima ili da bi kao dozator dopremala lek do određenog organa, mora da se odstranjuje posle okončanja predviđenog perioda rada. To znači da je pacijentu potrebna još jedna operacija.
Najveći problem prilikom usavršavanja novog mikročipa je bila neophodna eliminacija silicijuma, jedinog elementa koji nije biorazgradiv, ali je neophodan u izradi mikroelektričnog kola.
Organski poluprovodnici, međutim, već postoje i upravo ova jedinjenja zajedno sa polimernom izolacijom, podloškom i minimumom srebrnih i zlatnih provodnika su primenili kalifornijski naučnici za izradu svog mikročipa.
Ovaj elektronski uređaj je stabilan u običnoj vodi, ali se postepeno, za 70 dana, raspada u tečnostima ljudskog tela – slaboalkalnim vodenim rastvorima soli, prenosi naučni podlistak ruskog dnevnika "Izvestija".
Posle razlaganja mikročipa u organizmu ostaje samo zanemarljiva količina srebra i zlata – metala koji ni u većim količinama nemaju štetan uticaj na zdravlje.
Novi uređaj može da ispuniti sve poverene zadatke – da po zadatom programu dozira lek ili da pruži informaciju o procesu zarastanja organa posle operacije.
Za sada revolucionarni mikročip, ipak, ima jedan nedostatak – u njemu mora da se koristi struja relativno visokog napona što može dovesti do elektrolize vode i stvaranja gasova vodonika i kiseonika. To može naškoditi susednim organima, zbog čega su autori sada zauzeti usavršavanjem uređaja.
