U Veneciji je nedavno zatvorena izložba Identitet na kojoj su od 18. oktobra bila izložena dela tri naše umetnice, o čemu su “Vesti” već pisale. Izložba je bila izuzetno zapažena, a jedna od tri srpske gracije koje su se predstavile je slikarka Ivana Bukovac. Rođena je u Kruševcu, udata je za Marka, Italijana sa kojim ima sina, živi i stvara u Padovi, a o svom životu, umetničkom pozivu i ljubavi prema slikarstvu nadahnuto je pričala za “Vesti”.
– Čini mi se da sam oduvek znala da je umetnost ucrtana u moj životni put. Iz priča mojih najbližih znam da sam još kao mala koristila crtež kao zabavu i igru, dok sam prvu regionalnu nagradu za crtež dobila u drugom razredu osnovne škole. Svi mi kažu da sam dar za slikanje nasledila od baba Kate sa kojom sam satima crtala i to nam je bila najlepša igra. Kada je došlo vreme za srednju školu, znala sam da moj izbor može biti samo umetnost. Odlučna da istrajem u tome i uz bezrezervnu podršku roditelja, selim se u Leskovac gde upisujem Školu za tekstil i dizajn – priča Ivana.
Pomoć profesora
Godine školovanja u Leskovcu pokazaće se kao veoma bitne za njenu kreativnost koja se razvijala u pravom smeru zahvaljujući profesorima koji su, kako kaže, bili vrlo svestrani i profesionalni.
– Te godine su mi podarile i predivno prijateljstvo sa Marijom, koja je kasnije postala moja kuma na venčanju. Ona je osoba koja mi je pružala podršku u svim bitnim i ključnim momentima mog života – otkriva umetnica za “Vesti”.
Posle završene srednje škole seli se u Veneciju koja postaje njen drugi dom u narednih šest godina. Grad koji ju je očarao još na maturskoj ekskurziji, postaje mesto gde nalazi sebe i nastavak svog umetničkog stvaralštva. Uz veliku podršku roditelja upisuje se na Likovnu akademiju u Veneciji gde zapravo njen umetnički put dobija jasne smernice. Venecija za Ivanu predstavlja kulturno bogatstvo.
– Bila mi je privilegija da studiram u jednom tako posebnom gradu. Nosim u srcu te godine kao najlepše iskustvo u životu i zahvalna sam roditeljima na poverenju koje su imali u mene. Tokom studija pronašla sam svoj umetnički pravac u istraživanju narodne nošnje Srbije i Balkana. Na neki način tim delima uspevam da ublažim nostalgiju za Srbijom, porodicom i dragim ljudima. Počela sam da istražujem i slikam ženske osobe u narodnoj nošnji inspirisana sećanjem, ali i starim fotografijama iz arhiva Etnografskog muzeja u Beogradu.
Ponosna na poreklo
Sa jednom od slika iz te serije žena u nošnji Ivana je 2008. godina učestvovala na veoma prestižnom konkursu za mlade umetnike Fondacije Bevacljua La Masa
. Osvojila je otkupnu nagradu banke Caša di Risparmio di Venezia .
– Tada sam izlagala u njihovoj galeriji na Trgu Svetog Marka u Veneciji. I kako se ništa ne dešava slučajno, upravo prilikom te izložbe srećem prvi put budućeg supruga Marka koji u to vreme stažira u fondaciji. Interesantno je to da je on prvo upoznao moje delo, a tek kasnije mene kao autora. Posle godinu dana prilikom jedne nove izložbe počinje naša životna priča. Godina 2012. postaje veoma bitna ne samo zbog venečanja sa Markom već i zbog još mnogo bitnih izložbi i nagrada koje sam osvojila.
Trenutno Ivana stvara u ateljeu koji se nalazi u Padovi i deo je interaktivnog prostora u kom rade arhitekte i drugi stvaraoci koji je dodatno inspirišu .
– U mojim slikama je zadržana simbolika narodne nošnje, ali sve više težim ka konceptulanom prikazivanju memorije i identiteta. Moj rad je težnja za nekom vrstom naracije gde svako može pronaći delić svoje memorije. Italija je postala za mene drugi dom, ali ostajem neizmerno vezana za zemlju odakle potičem. Smatram da nikako ne možeš znati kuda ideš, ako ne znaš odakle dolaziš. Biti ponosan na svoje poreklo je veoma bitno u konstrukciji sopstvenog identiteta – s ponosom ističe Ivana Bukovac.
Atelje i izložbe
Ivana je 2010. godine na konkursu Fondacije Bevilacljua dobila atelje za mlade umetnike na godinu dana, a njena saradnja sa tom fondacijom završena je izložbom u Torinu naredne godine. Iste godine osvajila je prvu nagradu na Internacionalnom konkursu slikarstva u Goriciji.
Prvu samostalnu izložbu u Beogradu imala je 2013. godine u Galeriji Atrijum Biblioteke Grada Beograda.
– Zahvaljujući toj izložbi imala sam priliku da se predstavim publici u Srbiji, prevashodno svojim delima ali i kroz brojne medijske izveštaje o mom radu. Narednih godina usledio je niz samostalnih i kolektivnih izložbi u Italiji, Srbiji i Crnoj Gori – navodi naša sagovornica
Šminka
Osim slikarstva Ivana se bavi i profesionalnom šminkom.
– Šminka predstavlja takođe jedan način da ispoljim svoju kreativnost. Tom segmentu moje lične inventivnosti sam posvetila puno vremena, a usavršavanje sam kompletirala raznim kursevima u Milanu.
Hekla vlasima kose
Na samostalnoj izložbi Bezimena 2015. godine Ivanin umetnički rad se proširio i na instalacije (koristeći kosu) koje govore o sećanju i kolektivnom identitetu.
– U vreme pandemije kovida sam razradila taj koncept i tako nastaje “Lavirint”, moje delo koje sam predstavila na izložbi Identitet prošlog meseca u Veneciji. Inspiracija za to delo je veština ručnog rada, heklanja, koju sam naučila od babe Dragice i predivo vune koju je prela moja prababa Dragoslava. Taj ženski ručni rad koji sam naučila kao devojčica, nikada nisam zaboravila. Heklanje kose je ritual spajanja vlasi kose anonimnih identiteta koji govore o integraciji memorije i ljudi koji su deo nje – priča Ivana.
Porodica izvor snage
– Moja porodica, Marko i sin Elia, koji ima dve godine, predstavljaju moj najveći izvor snage i energije za sve što stvaram. Budući da je studirao istoriju umetnosti, Marko je uvek tu da mi pomogne i podrži u umetnosti. Poznavajući moje delo, veoma često je moj najbolji konsultant u kreaciji tekstova za sve izložbe i konkurse. Takođe moji roditelji, tata Goran, mama Alma, brat Aleksandar i sestra Anđela su uvek tu da me podrže u svakom smislu. Iako ne živimo svi blizu i dele nas stotine kilometara, znam da mogu uvek da računam na sve njih – ističe Ivana.
Dodaje da Marko nije imao nikakav kontakt sa Srbijom pre nego što je nju upoznao.
– Prvi put je posetio Srbiju 2011. godine sa mnom. Njegov prvi utisak je bio veoma lep i ono što mu je bilo najinteresantnije su naša tradicija i folklor. Posetili smo više manastira u centralnoj Srbiji i najviše mu se dopao manastir Manasija. Imao je priliku da proba našu kuhinju više puta i njegovo omiljeno jelo je sarma. Voli muziku Gorana Bregovića i bili smo na dva koncerta u Padovi i Guči, a bar jednom godišnje posećujemo Srbiju.
Posebna emocija
Ivana kaže da je izložba Identitet projekat za Italiju i neće biti prikazivana u drugim zemljama.
– Za mene je ova izložba predstavljala povratak u Veneciju, grad u kome sam studirala i živela šest godina. Utisci su veoma pozitivni, izložba je bila prilično posećena. Imala sam priliku tokom zatvaranja da razgovaram sa više venecijanskih umetnika i dobijem odlične savete za dalji rad. Smatram da je izložba uvek dobra prilika da se čuju različita mišljenja i tako napreduje u radu. Uvek mi je drago da sretnem naše ljude koji imaju neku posebnu emociju kada vide moja dela. Trenutno sam koncentrisana na buduće projekte u Italiji i Srbiji i na internacionalne konkurse širom Evrope.
