Nema ni dve godine kako je premijer Etiopije dobio Nobelovu nagradu za mir, a sada njegova zemlja tone u rat i haos koji može da poremeti ceo region, ocenjuje urednik redakcije Dojče vele na amharskom Ludger Šadomski.
Poseta američkog izaslanika Džefrija Feltmana u četvrtak bila je poslednji očajnički pokušaj da se u stabilizuje div na Afričkom rogu.
On je u Adis Abebi pokušao da ubedi šefa vlade Abija Ahmeda da zaključi prekid vatre i počne mirovne pregovore.
Jedino tako bi se mogao zaustaviti rat koji već godinu dana besni između zvaničnih snaga reda i Narodnog oslobodilačkog fronta Tigraja, pre nego što borbe stignu i do glavnog grada, ocenjuje autor teksta.
Rat se, navodi, odavno prelio iz regiona Tigraj na severu zemlje i hara u pola Etiopije.
U sukobe su umešani susedni Sudan i Eritreja, a petljaju se i zemlje poput Irana, Turske, Ujedinjenih Emirata, Rusije i Kine.
Rat može da destabilizuje strateški osetljiv Afrički rog na istoku kontinenta za decenije koje dolaze, ocenjuje autor.
Međunarodna zajednica je i ovde podeljena, a Peking i Moskva nastavljaju s politikom veta u Savetu bezbednosti UN.
U gorke lekcije o zastrašujuće naivnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici Zapada spada to što im je premijer Ahmed okrenuo leđa, iako su ga isprva euforično podržavali, navodi Šadomski.
Krvavi svršetak “etiopijskog proleća” tragičan je na mnogo načina, pre svega za 110 miliona Etiopljana koji su se, nakon mirnih promena 2018. godine, nadali boljim danima.
Tragično je što ekonomija, ionako unakažena galopirajućom inflacijom i pandemijom, sada trpi i zbog rata, navodi se u tekstu DW i konstatuje da se nastavlja vrzino kolo bede i gladi.
Tragično je i to što su etiopijski partneri i zagovornici reformi sa Zapada opet strašno omanuli, samo par meseci nakon fijaska u Avganistanu.
Bilo je groteskno naivno što je tobožnji reformista Ahmed dobio Nobelovu nagradu sa političkom potkom.
Nagrađen je zbog sklapanja mira sa susednom Eritrejom, a onda je laureat samo dve godine kasnije pozvao eritrejsku vojsku da interveniše u Tigraju gde su usledili najcrnji ratni zločini.
Kultura nepoverenja duboko je usađena u etiopijsko tkivo, a uparena je sa nesposobnom i etnocentričnom kastom političara.
To guši svaki pokušaj demokratije, ocenjuje Šadomski i upozorava da će biti potrebne generacije da se nauči kultura kompromisa.
Etopijsko civilno društvo je preslabo da bi prohodalo u doba nakon autoritarizma, a sve to zajedno, poručuje Šadomski, olakšava posao saboterima da potpale bure bareta u kojem živi više od 80 etničkih grupa.
Međusobna mržnja izliva se i na društvenim mrežama kao nikad pre, primećuje autor teksta.
Navodi da je koalicija Tigrejaca i Oroma nastala iz čiste računice, maršira ka Adis Abebi, ali bi bilo previše proročki predviđati ko će ubuduće vladati zemljom.
Izvesno je međutim da se balkanizacija Etiopije ne može zaustaviti bez ozbiljnog nacionalnog dijaloga, koji uključuje sve relevantne snage, važne verske vođe, tradicionalne autoritete, uhapšene opozicionare i snage civilnog društva, zaključuje Šadomski.
