B. Simonović
Braća Mile i Ilija Bošković sa porodicama u Rujanima

Od četrnaestoro preživelih u jami Ravni Dolac, jedini muškarac je bio šesnaestogodišnji Gligorije Stojić iz Donjih Rujana. Ovog vedrog i razboritog čoveka, vojnog penzionera, te 1990. sam našao u Beogradu. Tada se ni po čemu nije moglo zaključiti da ima šezdeset i pet godina, a pogotovu ne da je preživeo ikakvu veliku poteškoću u životu. Sedam-osam godina kasnije, Stojić je ipak iznenada umro, a ostalo je njegovo kazivanje koje sam zapisao:

– Nekoliko godina uoči rata ostadoh siroče bez majke – ispričao mi je, pored ostalog, tada Stojić. – Sestra mi Mara udade se za Ercega u Gornje Rujane, a u kući ostadosmo nas četvorica muških, otac mi Marko – Markelja ga zvali – stariji mi brat Luka, ja i najmlađi Blagoje nesrećni. Za ono vrijeme i one prilike nijesmo rđavo živjeli, ali ja, bogme, bio đavo i jednog dana zapucam i pobjegnem u Split. Hoću u varoš i bog. Tamo se upišem na mesarski zanat.

Vatra u stomaku

– Kad se zarati ja to nijesam nekako ozbiljno zamišljao. Vratim se u Rujane ko gospodičić i sve mislim da će rat nekako brzo da se svrši i da ću ja brzo ponovo u Split. Bio je ponedjeljak kad oca i brata mi Luku odvedoše. U srijedu dođoše i za mene i Blagoja. Vele: svi moraju pred Gligića kuću, ima važno naređenje… Mijo Jureta čita Pavelićevu naredbu: „Doglavnik naređuje da Srbi i Hrvati ne mogu živjeti zajedno, da Srbi moraju ići u svoju domovinu Srbiju…“

Mene moj komšija Ivan Pašalić bacio u jamu. Mnogo kasnije sam rendgenskim snimanjem ustanovio da su mi bila polomljena sva rebra na lijevoj strani, zatim lijeva ključnjača i lopatica…

Mislim da nas je prvih nekoliko dana bilo najmanje šezdeset – sedamdeset živih u jami. Glad je bila samo prva dva-tri dana. Poslije ništa, samo žeđ, žeđ, za kap vode bi sve na svijetu dao. Dva-tri puta udari kiša pa se zidovi jame okvasiše. Da ti je to bilo vidjeti kako smo izbezumljeno lizali mokri kamen. Jednom je izgleda bila provala oblaka pa u jami provre potočić. To nas je, čini mi se, prepolovilo: ko god nije mogao da se uzdrži, umro je u najstrašnijim mukama čim se napio.

To ti je ono: žeđ očiju nema. Nema muka nad tim mukama kad se speku usta i grlo, a u stomaku plane vatra. Jednog dana, kad muke odolješe, ja fino sazujem cipelu – obuo ja cipele paradne da u njima putujem u Srbiju – pa se pomokrim u nju i nemam kad čekati da se mokraća ohladi, plašim se da cipela ne propusti, nego popijem taman onako toplu onu mokraću! Još da je bilo i mokraće nego nemaš šta ni mokriti kad ne piješ. A brata mi i nekoliko onih dječaka zdravijih, nekoliko dana prije nego će nas izvaditi savlada glad i žeđ i redom svi pomriješe…

Ojađena majka

– I kad dođoše da nas vade, ja nijesam vjerovao. Vidio sam da su to oni isti što su nas i bacili u jamu i bio tvrdo ubijeđen da ćemo završiti kao Stoja i Lalići. Sve ostale su izvadili, ali ja živ nijesam htio da me mrcvare i ponovo bacaju u jamu. Pristao sam da se svežem tek kad su me neke od onih koje su izvadili počele zvati i ubjeđivati. U Rujanima, u kojima tada više nije bilo Srba, u avgustu 1990. našao sam braću Boškoviće, Mila i Iliju. Oni su svakog leta do tada dolazili iz dalekog Štutgarta, iz gastarbajterskog sumora, da na moru i suncu vidaju boljke mukotrpnog rada i obavezno svraćali na dva-tri dana u Rujane da u pustoj roditeljskoj kući založe vatru, da zapale sveću u crkvi i posete neopojenu grobnicu u Ravnom Docu.

– Mi smo ostali siročad bez majke još 1954 – kazuje stariji od braće Mile Bošković. – Petnaestak godina kasnije otisnuli smo se trbuhom za kruhom i skrasili u Njemačkoj.

Oni nisu upamtili rat i stradanja Srba, ali dobro znaju da je u koloni nejači od 218 dece, žena i djevojaka koje su ustaše pobacale u bezdanicu na Dinari, bila i njihova majka Mara, rodom od Lalića. Nosila je tog dana uz planinu u naručju dvomesečnu ćerku Milenu, a za ruku vodila dvogodišnjeg sina Živka i mislila o mužu Jovi kojega je ratni vihor zatekao u Celju u vojničkoj uniformi i zameo mu svaki trag.

Ojađena majka Mara, iako teško povređena, izvađena je posle mesec i po dana, a deca su joj u njoj ostala zanavek. Kad joj se jednog dana ipak vratio suprug Jovo, koji je preživeo pakao ropstva u Nemačkoj, sreća im se iznova nasmešila. U toplom porodičnom gnezdu našla su se tri sina. Mile i Ilija i najmlađi Živko. Majka mu dala ime Živko da sačuva uspomenu na svoje prvo dete. Nažalost, Živku se nije dalo da živi: imao je samo 15 meseci kad se nekako omakao i pao u kotao pun vrele varenike. Tu tragediju srce majke Mare nije moglo podneti – svisnula je i ona samo nekoliko meseci kasnije.

Ćutala je do groba

Ni Danicu Lalić, udatu Stojić, jedna od četrnaestoro preživelih, nisam zatekao u životu tog ljeta 1990. kad sam započeo istraživanje ustaških zločina. Četiri godine ranije i ona je večno počinula i prebolela sve rane, sve patnje i strahote o kojima je do groba ćutala. O tome ništa nije pričala čak ni svojoj deci Draginji i Branku, nije želela da ih opterećuje onim što je ona kao jedanaestogodišnja devojčica preživela u utrobi Dinare, u kojoj su joj zauvek ostali majka, baba i petoro braće i sestara. Jedini ko je Danicu razumeo bolje od ostalih je njen muž Janko Stojić:

– Dana je bila najstarija od njih šestoro djece. Bila tri brata i tri sestre. Otac joj Mile uspio da pobjegne noć uoči pokolja i izbjegne sigurnu smrt u Prologu, a kod kuće ostale baba i majka joj Ruža sa djecom. Majka joj, baba, dvije sestre i jedan brat su izgleda bili odmah mrtvi i nijesu se patili, a dva joj brata bili zadugo živi. Jedan, kako je kazivala, do na tri dana prije nego će ih izvaditi iz jame. Svisnuo je, kukavac, od žeđi. Samo je, veli, zaiskao vode i sklopio oči. Tako je ona jedina od njih osmoro preživjela. Ako bi kad nešto o tome i progovorila, obično je jadikovala za braćom što su pomrli od žeđi kao i mnogi drugi. Govorila je da ih je sve žeđ pomorila, da glad niko nije osjećao već poslije nekoliko dana. Pričala je jednom kako im je taj neki momak, Hrvat, koji je čuvajući ovce došao nad jamu i čuo ih kako zapomažu, bacio parče hleba, ali niko nije mogao zalogaj progutati… I sve bi bilo drugačije da joj je barem otac poživio. On izbjegao ustaški nož 1941, ali kasnije nastradao od Njemaca u četvrtoj ofanzivi…

Brat skočio u bunar

A Janku Stojiću dosta i njegovih jada:

– I iz moga sela Čaprazlija ustaše su tada, na Ognjenu Mariju četres prve, pobile i bacile u jamu Samograd dvadeset i četiri muškarca od šesnaest do šezdeset godina i četiri žene. Meni su stradali otac Marko, braća Nikola i Branko, sestra Draginja sa troje djece, zet Marko Erceg… Brat mi Nikola imao osamnaest godina i da im ne bi živ pao u ruke, sam uskočio u bunar pored kuće…

Sutra – Odgovor na negiranje ustaških zločina (18): Žeđ, bol i strah

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime