Dugokosa plavokosa Ljiljana Vukelja (38) je dolepršala kao vila, sela za klavir dok su je aplauzima pozdravljali Parižani okupljeni u Kulturnom centru Srbije, među kojima velika grupa prijatelja, kao potvrda da maticu i rasejanje spaja isti osećaj pripadnosti.
Svirala je Betovena, uvek zanimljivog, zahtevnog, nadovezala Šopena, uvek i za većinu lepšeg i pitkijeg od svih kompozitora. Publika je uživala i pozvala na bis koji je pripao delima Mokranjca, a potom je isledilo dijasporsko druženje.
Ljiljana je docent na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Nanizala je takmičenja i nagrade još kao veoma mlada u Rimu i Tortoni, kasnije u Gajaru u Francuskoj i Nauenu u Nemačkoj.
– Mama Ljerka je pijanista, kao četvorogodišnjakinji mi je davala male lekcije, samo da ponovim ono što je odsvirala. U sedmoj godini sam naučila note. Sve mi se to mnogo dopalo, pa sam u 11. bila svesna da je to zanimanje kojim želim da se bavim. Uživala sam dok vežbam, posle uživala na nastupima i takmičenjima. Nikad mi nije smetala dužina vežbanja, zabavljalo me.
Sada je profesorka. Pariz joj nije nepoznato tlo.
– Prvi put sam recital imala u KC pre 14 godina. Oni koji se sećaju sada mogu da procene jesam napredovala – kroz pošalicu zaključuje.
Otkriva Ljiljana da u Parizu najviše voli da ode u Muzej Orsej, izbor su joj impresionisti.
– Volim da šetam, ulazim u galerije. Volim parisku arhitekturu, a pun je pogodak ako nađem dobar koncert klasične muzike.
Ima puno prijatelja u dijaspori.
– Ako treba i pomažu mi. Vi dijasporci ste više vezani za maticu nego Srbi u matici – kaže Ljiljana.
|
Vraćanje u život
|
