Postavka o krizi legitimiteta ima i njenu empirijsku potvrdu. Istraživanja javnog raspoloženja u zemljama Zajednice pokazuju da i pored toga što EU u njenom krilu akumulira sve više vlasti, ljudi u Evropi "ili gube entuzijazam u ono u što su do sada verovali, ili, pak, postaju indiferentni prema celokupnom evropskom projektu".
Prema svojevremenom istraživanju Evrobarometra, samo trideset posto Evropljana vide EU u pozitivnom svetlu. Prestali su da je ocenjuju po njenom "velikom dizajnu", cene je po onom šta im isporučuje. Na ekonomskom i demokratskom planu.
Politička elita Unije – "interesna kompanija" evrokrata – vidi rešenje u još čvršćem povezivanju ili -tačnije – većoj centralizaciji Zajednice. A da bi se postigla čvršća integracija, vladajući narativ elite je – globalizacija.
Dosadašnja lekcija globalizacije – ide dalje teza -naprosto znači da ako si mali i hoćeš da budeš nezavisan – bićeš ili pregažen ili ignorisan. Države sa "iluzijom samostalnosti" gube uticaj i mesto za Velikim stolom, čuje se iz Brisela. Uz ovo obavezno ide i strašilo: nove, rastuće ekonomske (i vojne) sile Kine, Indije, Brazila, Rusije, uskoro će da oblikuju stvari na našoj Planeti. Posledično: Evropi preti smrtna opasnost da postane marginalni posmatrač događaja i prilika i u svojoj kući.
Tvrdnja je, dakle, da samo čvrsto uvezan – ekonomski politički, strategijski i, pre svega, vojno-evropski kontinent može da odbrani njegove "ugrožene"(?!)interese i vrednosti.
U boj, u boj, u boj!
Zato se elita brine da je Evropa već na rubu da bude "izgubljeni kontinent". Podseća se da je, svojevremeno, Angela Merkel prekorevala britanske pregovarače zbog njihove averzije prema čvršćoj, institucionalno povezanoj Evropi. Njen glavni argument bio je -globalizacija: "Ako imate svet od sedam milijardi ljudi i pri tome hoćete da budete izdvojeni i ‘suvereni’, bojim se da vam to neće doneti nimalo sreće.".
Toni Bler je imao, pak, njegove razloge zašto bi Evropsku uniju, da je nema, trebalo praviti od blata i obožavati. Po njemu, takođe, samo čvrst zagrljaj čvrsto integrisane Zajednice kakva treba da postane EU, daje pojedinim zemljama kolektivnu težinu kakvu, inače, nikada ne bi mogle da imaju. Govorio je da ideja Evropske unije nema nikakve veze sa idealizmom i nekim visokim vrednostima, nego je "brutalna realpolitika". Britaniji je potrebna, tvrdio je, Evropska unija i globalizacija da bi ostvarivala striktno nacionalne interese. Čuvao se da ne izgovori "imperijalne" interese.
Globalizacija je glogov kolac za suvereno. Potiranje nacionalnog koje je kvintesencija globalizacije, danas je "Majn kampf" Evropske unije u kojoj "ključe i harače" drži elita arbitara sa Nemačkom u središtu.
Svako iskakanje suverenog i nacionalnog je do sada bilo izvan pravila igre, a sada je još i kažnjivo. Imperija ne trpi disidente. Čak ni one čiji je jedini greh što je ne obožavaju. Tu lekciju upravo uči Ukrajina.
U Srbiji se, posle lekcija bombardovanja i sankcija, primenjuje strahovlada članstva i pristupnih fondova. Tretman već daje rezultate, na delu je i zvanično najavljena kampanja promene nacionalne svesti sve dok ne zavolimo nove neprijatelje, a napustimo stare prijatelje. I na tom putu se već uznapredovalo; Kosovo je isporučeno kako nam je naređeno; sankcije Rusiji su u kartama; a ako zatreba žrtvovaćemo i Južni tok… Mi kad volimo umiremo u ljubavi.
A onda, tako pripitomljeni, preparirani i "evropejizirani", dobro došli – eventualno – u Evropsku uniju.
