Za Dragića kažu da je poznat i priznat, ali ne i popularan srpski pisac poreklom iz Gornje Morače u Crnoj Gori. Sam kaže da bi voleo da je napisao knjigu koja je više optimistična i veselija, ali stvarnost nije baš svetla, a ironija ne dozvoljava falsifikovanje stvarnosti. Njegov čudesan jezik, bogat, sočan i živ, nekada zanese čitaoca kao bujica, samo vešti se snalaze u tom naletu reči i misli.
Srbi drugog reda– U Srbiji je dobro neradnicima, mešetarima, štetočinama, pljačkašima i okupatorima. Srbi u Srbiji postaju polako građani drugoga reda. Podmuklo im se ukida nacionalno pismo, a u pogledu ljudskih prava stoje na repu iza nacionalnih manjina, kućnih ljubimaca, lutajućih kerova i insekata. Nemojte se čuditi, nije greška. Za jednu bubamaru u Srbiji se plaća kazna od 15.000 eura, prema zakonima Unije, veli naš sagovornik. |
Sa piscem smo razgovarali o njegovoj knjizi, jeziku, politici i stvarnosti u Srbiji.
Kakvi su vaši utisci nakon susreta sa našim ljudima u Torontu?
– Ovde je kvalitetniji deo našeg naroda koji se nije mogao pomiriti s bedom u koju je zapala naša država. To su veoma vredni i pošteni ljudi, ali su poneli i neke rđave navike iz Otadžbine. U prvom redu lako zapadaju u nesporazume, prekidaju svaku saradnju, prestaju da saobraćaju. Razumljivo je s jedne strane jer su njihova pregnuća herojskog opsega. Kako da shvatite čoveka koji bez ikoga svoga, bez elementarnih sredstava za život, bez znanja jezika prelazi Okean da bi živeo dostojanstveno i bio čovek. Država iz koje dolazi nije ništa učinila za njega osim što mu je izdala pasoš. U odnosu na Brozomorna vremena i to je neki napredak. Sad to zovu demokratija. Ona se sastoji uglavnom u tome što i onaj ostatak stanovništva želi da napusti zemlju.
Bogat stvaralački opusDragić je autor šest zbirki pripovedaka i kratkih priča i tri romana. Od 1976. godine objavljivao je u svim najznačajnijim časopisima na prostoru bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Branko Ćopić" za roman "U zatonima lete", a isti roman je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu, nagradu Isidora Sekulić i nagradu Svetozar Ćorović. Njegove priče i novele prevođene su na francuski, engleski, italijanski, španski i ruski. Živi u Beogradu u statusu samostalnog umetnika. |
Šta je bila inspiracija za roman "Bele noći sivog sokola" i zašto baš taj naslov?
– U svakom novom umetničkom delu vodi se dijalog sa onim što čini jedno književno ili uopšteno govoreći, kulturno nasleđe. U ovom slučaju imao sam na umu roman F. M. Dostojevskog i zamislio kako bi on mogao biti ispričan danas. A kad pomenuste inspiraciju ona je kod mene trajna i toliko sam nadahnut da ne uspevam da stavim na papir.
Vaša knjiga nije "klasičan roman", a ni tema nije ljubavna, niti špijunska. Kada pišete, kome, zapravo, pišete? Rekla bih da u današnjem vremenu tzv. lakša literature brže nalazi put do čitaoca?
– Lakša literatura je uvek lakše prolazila. Kada pišem imam na umu određene čitaoce. Onakve kakav sam i ja. Čitanje je kreativan čin. Isto kao i pisanje. Pisac je uvek između dve-tri vatre. Svoje lenjosti i potrebe da snatri u letargiji i divljenju prema pročitanim knjigama i napora da zapiše ono što on sam nosi i hoće da uobliči u knjige. Svaki je pisac pred tuđom genijalnošću usamljen i napušten. Ali i srećan. Jer je oseća i u sebi.
Kako je biti pisac danas u Srbiji?
– U Srbiji sebri, svuda ista tuga… istorijo strašna, bolna i preduga… Ovo su stihovi Brane Petrovića, sami su mi naleteli. I mogao bih vam nastaviti u istom tonu: Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji… (Ovo je Petar Pajić). Srbija je prepuna sužanja. Ponajviše su sužnji oni koji to ne vide. Zamislite livadu na koju neprekidno pada smeće umesto kiše, snega, umesto sunčeva sjaja. Kako da se na njoj pojavi cveće i zdrava zelena trava. To je slučaj s kulturnom politikom u Srbiji, pa u kontekstu te politike treba razumeti i status književnosti, jezika, ćirilice i pisaca u Srbiji, a po svemu sudeći to je globalni problem. Danas se u Srbiji najviše štampa, nagrađuje i čita smeće. Čovek je sveden na animalno, na osnovne potrebe i sada ga ovde i tamo drže u strahu da bi mu i to moglo biti uskraćeno.
Čini se da je neminovno da pisci sa bivših zajedničkih prostora o čemu god da pišu, odgovaraju na politička pitanja iz publike. Zašto su tako neodvojivi život, politika i literatura u Srbiji danas?
– Naš prostor pati od zgusnute istorije i ubrzanja vremena. Sa tim "viškom" istorije mi se rađamo, živimo i odlazimo u punoj neizvesnosti šta će sa našim potomstvom biti. Kako da se to ne odrazi na ono što promišljamo i pišemo? Mi nosimo gnev naših predaka. On se mora pokazati negde. Negde. Nekad!
Tokom boravka u Kanadi promovisaćete i knjigu o jeziku "Srpski jezik u mutljagu" čiji ste autor zajedno sa Oliverom Dunjić. Šta vas je navelo da napišete tu knjigu i date joj baš takav naslov?
– Stanje u jeziku na svim nivoima, od najviših naučnih i državnih institucija do onog svakodnevnog nivoa koji se ogleda u sredstvima obaveštavanja, u leksici, u nekontrolisanom zagađivanju jezika svakovrsnim jezičkim smećem što proizvodi mutljag jezički i pojmovni, a sve to poražavajuće deluje na ono što je biće jedne nacije kojoj je, kako nas Hajdeger podseća, jezik osnovni dom. Raskol u državi, raskol u duši. Raskoli u jeziku, raskoli u samome biću. To je glavni cilj gospodara sveta. Naravno, država Srbija nema vremena za ozbiljne poslove. Ona se već 20 godina bavi samoukidanjem, samoubistvom i samobludom kao osnovnim ciljem na putu u nekakvu srećnu budućnost. Te idiotizme u raznim formama slušamo duže od jednog stoleća.
Vatikan i fašizamDonosite i knjigu "Politika rimskih papa u 20. veku". Zašto je važno predstaviti je našoj čitalačkoj publici u Kanadi? |
Dostojno predstavljanje
U prepunoj galeriji SNA Dragićevu knjigu predstavili su Katarina Kostić, Branko Bubalo, Dragana Ilić-Živić, a pročitan je i prilog Mileta Medića o Dragićevom romanu. Uz reči i rečenice bogatog srpskog jezika, čula se i muzika u izvođenju gitariste Božidara Hadživitkovića i njegovog mladog i talentovanog učenika Danila Kaćanskog. Program je vodila Dušica Ivanović.
