Učenje srpskog jezika u našoj zajednici u Zapadnoj Austaliji prolazilo je proteklih decenija kroz različite faze.
Bilo je i uspona i padova, ali malo ko je mogao da zamisli da ćemo dvadesete godine 21. veka dočekati bez ijedne škole za učenje srpskog jezika i pisma, kako na teritoriji Perta, tako i na celokupnom prstranstvu najveće australijske države.
U Pertu, gradu u kojem živi blizu 15.000 Srba i bar dvostruko više stanovnika srpskog porekla, izgleda da učenje srpskog jezika više nije ničija briga. Teško je razumeti tako sumornu i tužnu činjenicu, ali očigledno je da klubovi i udruženja naše zajednice, koji okupljaju značajan broj ljudi, imaju preča posla.
Takođe, pitanje škole se izgleda ne nalazi ni na dnevnom redu odbora crkvenih opština i misionarskih parohija, ili bar nije tema kojoj se pridaje značaj koji očuvanje jezika zaslužuje.
Nepostojanje škole srpskog jezika je poraz celokupne zajednice u Zapadnoj Australiji, posle kojeg svaka priča o nastojanju da se očuva nacionalni identitet – pada u vodu.
Kada se na tribini “Most”, Srpsko-austalijskog centra za informacije i pomoć, u martu ove godine organizovao razgovor o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti srpske zajednice u Zapadnoj Australiji, došlo je samo troje ljudi, a na odloženi razgovor – samo jedna osoba!
Ni davne 1994. nije bilo mnogo drugačije. Na razgovor u organizaciji Srpskog nacionalnog saveza za Zapadnu Australiju “Srbi u Zapadnoj Australiji – juče, danas i sutra”, došlo je tek desetak članova zajednice, od kojih se najmanje polovina slučajno te večeri zatekla u sali kluba.
Drugim rečima, zainteresovanih za ozbiljne i prave razgovore nije bilo ni tada, ni sada. A, kada je tako, onda nepostojanje škole srpskog jezika i ne čudi, ali zabrinjava.
Da li će srpska zajednica u Pertu i Zapadnoj Australiji smoći snage i dovoljno ljudi spremnih da se angažuju, kako bi se promenilo sadašnje, neodrživo stanje, ostaje da se vidi.
Biće to svakako veliki ispit odgovornosti svih nas prema mladim srpskim naraštajima u zemlji u kojoj živimo i koji bi zahvaljujući takvom nemaru uskoro mogli da zaborave, odnosno ne nauče ni reč maternjeg jezika.
Kada se izgubi jezik, lako se ostaje i bez tradicije, kulturnog nasleđa, a na kraju i nacionalnog identiteta. Svaki narod koji to dozvoli, tada se neminovno utapa u širu zajednicu i postaje kao tikva bez korena.
A zasto vi pisete latinicom?
А кад Србима постане јасно да су им је једина национална обележја Православље, Ћирилица, беда и печалба, почеће са заборављањем својих националних обележја. По реду, једно по једно.