Kupus samo što ne progovori. Svaka glavica jednaka, kao da je iz kalupa izašla. Po šest ih je u vreći. Kamion dug 18 metara, "od zemlje do neba" nakrcan kupusom, iz Stajkovca (okolina Leskovca) je dovezao Jovica Stamenković.
"Hajde, slikaj me, pa da se u mom selu, onom odakle je Đoša, uvere koliko ljudi u Parizu jede naš kupus," reče, pa poče da pozira.
Pun gepek
Zorica i Zvezdan Đorđević su iz Smederevske Palanke. |
Kupus prevalio nekoliko zemalja. " Sve bi glatko. Dva dana sam vozio. Kroz Austriju sneg. Na granici Francuzi nešto pričaju, ne uzbuđujem se, sa ovim teretom ovo mi je osmi put. Svi me znaju. Hajde, probaj ga. Ovako slatkog kupusa nema nigde, za ovakav Francuzi nisu ni čuli. K’o torta je. A tek kakva je sarma, pa podvarak. Staviš slanine i suvog mesa. Moja Slavica je majstor za to. Da budem iskren, ovo je sve njen kupus, ona ga sama "stvara". Došla je sa mnom, prvi put je u Parizu. Samo da je vidiš, doterala se, ne mogu da je prepoznam," priča Jovica.
Reče to, kad evo Slavice. Neće o Parizu, ništa nije videla od "grada svetlosti", ali hoće o kupusu, tu tajni nema. " Za kupus je važno dobro seme, pa obrađivanje i navodnjavanje. Posao traje od maja, kad se seje, rasađuje se polovinom jula, uh, kad se temperatura popne i na 40 stepeni, onda se "neguje", tepam mu, do oktobra sam po ceo dan sam na njivi. Ne, nije dosadno, volim ja ovaj posao. Naravno da kupus i kiselim. Samo da probaš moju sarmu, nadaleko je poznata. U slobodno vreme čuvam ovce. Da ne zaboravim, pomognu ćerke Miljana i Danijela, studenti. A šta ako sada ne vidim Pariz? Ne mari, biće još kupusa za Parižane!"
Sa strane, sija od zadovoljstva Miodrag Brzulović. On je iz Srbova kod Negotina i organizovao je ovu "kupus akciju". "U Francuskoj sam 25 godina, hemičar po struci, svašta sam radio, trenutno kožnu galanteriju. Znaš, iz nostalgije izlazi ovaj kupus, ranije su bile i paprike za ajvar i beli duleci."
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 23.10.)
