Čim je prošla kroz kapiju Bonegile, nedaleko od Vodonge, pred očima Anke Mutić vratile su se potresne scene iseljeničkih patnji, kada je baš tu sa mužem i malom decom započinjala novi život. Kao i većina i Anka Mutić došla je u želji da počne novi, bolji i srećniji život, od onog koji je ostavila u otadžbini.
– Teško mi je u duši, kada se ponovo podsetim na vreme kada smo 1970. godine došli u Bonegilu iz Mladenova kod Bačke Palanke, napustili smo svoju kuću, došli u kamp koji smo međusobno zvali "bure". Pošto se tako loše živelo. Nismo mogli da verujemo gde smo došli, međusobno smo pričali i čudili se. Da smo mogli vratili bismo se odmah i pitali smo da nam dozvole povratak. Odgovor je bio da moramo da platimo troškove ako nećemo da ostanemo najmanje dve godine, pošto je put platila vlada.
– Osećali smo se kao u kasarni. Došli smo u junu 1970. godine, u sred australijske zime. U sobama je bilo hladno, vodili su nas da radimo, a nismo znali i razumeli gde nas vode. Sinčić je tada imao 10 godina, a kćerka osam. Odvedu nas u prodavnicu da kupimo nešto, a ne znamo da kažemo šta želimo, pokazivali smo prstom.
Tek po dolasku u Melburn, kaže Anka Mutić, mogli su da započnu neke normalnije živote.
Nekad i sad– Drago mi je što ovaj kamp nije srušen, da ljudi mogu da se podsete na vreme kroz koje smo mi morali da prođemo. Danas doseljenici dolaze na gotovo i opet nisu zadovoljni. Dobijaju penzije iako nemaju dana radnog staža i sve moguće.
Nismo imali pravo ni na dečji dodatak, pomoć za nas kao porodice, baš ništa. Odmah smo morali da radimo, nismo mogli da računamo na pomoć ni od koga. Sve što imamo, sami smo stekli – rekla nam je Anka Mutić dok je sa penzionerima obilazila Bonegilu. |
Za Veliku Markov poseta useljeničkom kampu kod Vodonge bila je posebno emotivna. Nije krila suze dok je obilazila kamp koji je vratio u vreme kada je pre mnogo godina tu došao njen otac. On je u Australiji osnovao novu porodicu, a Velika je sa svojom majkom ostala u Makedoniji. Tek kasnije, otac je i nju doveo u Australiju.
– Tata je kao Makedonac bio u četnicima kod Kajmakčalana, borio se za kralja i otadžbinu, tako je bilo u to vreme. Verovao je da oslobađa svoju zemlju. Napušta tadašnju Jugoslaviju 1944. godine. Ostavio je u Makedoniji troje dece i svoju majku. Njegova dva brata bila su iz političkih razloga u zatvoru. Tata sa braćom dolazi u Australiju 1948. godine, ali se on u međuvremenu preženio. Dobio je jednu kćerku u Italiji, a druga mu se rodila ovde u Bonegili – kaže Velika.
Velikin otac je kao i većina tadašnjih migranata došao sa obavezom da za državu radi dve godine na poslovima gde ga rasporede. – Maćeha mi je pričala da su teško zarađivali novac, ali su uštedeli dok su bili u Bonegili, otišli su za Melburn gde su ubrzo kupili i prvu kuću. Nisu ni nas zaboravili, otac me dovodi 1962. godine. Bilo je teško da me puste. Nisu dozvoljavali da odem kod oca koji je bio u četnicima. Tek iz četvrtog puta odobrili su mi da dođem ovde – kaže Velika.
– Tata je govorio samo srpskohrvatski i, naravno, makedonski. Radio je sa našima koji su mu pomagali. Suze mi idu danas, kada se setim vremena kada su ovde bili pokojni otac i pokojna maćeha i sestra Dragica, koja je ovde rođena. Verujem da svi treba da dođemo jednom u Bonegilu da bismo znali da poštujemo koliko smo srećni što nismo morali sami kroz te muke da prođemo.
Suze u baraciKada je sa grupom srpskih penzionera prošla kroz barake, zajedničku menzu, kuhinju i prostorije koju su nekada koristili prvi doseljenici, Velika nije skrivala emocije. – Stvarno mi je teško. Čim sam ušla u sobice o kojima je tata pričao, gde su oni spavali, pošle su mi suze. To je toliko usko, hrana im je bila izuzetno loša, većinom jednolična, a od mesa samo ovčetina. Većinom je na tanjiru, pričao je tata, bilo povrća, a manje mesa. Nisu mogli da biraju šta će da jedu. |
Došla sam na gotovo sa 23 godine, ali sam i ja odmah morala da počnem da radim. Došla sam u petak, a već u ponedeljak morala sam na posao. Nije bilo socijalne pomoći za nezaposlene.
Velika se posle 10 meseci boravka u Australiju upoznala sa Gojkom Markovim, venčali su se i srećno žive punih 47 godina u Australiji.
– Imamo sina i kćerku, četvoro unučadi, srećni smo što smo u Australiji. Ocu sam se odužila, tako što sam ovde uspela da dovedem preostale članove naše porodice i njihovu decu. Sada smo svi na okupu, puno mi je srce što oni to cene i što su zahvalni što žive u lepoj Australiji – ističe Velika Markov.
Savo i Pava Malešević u Australiju su došli uz pomoć porodice, koja je garantovala za njihov dolazak.
– Potresena sam, kada sam videla kako je bilo ljudima koji su napustili Evropu iz zarobljeništva i došli u Bonegilu, koja je u to vreme podsećala na nove logore. Na početku, dolazak u Australiju su dozvoljavali samo muškarcima koji su morali neko vreme svoje porodice da ostave za sobom u Evropi, dok se ne snađu da ih dovedu. Suze su mi pošle kada sam videla dokumentarni film kako je bilo tim ljudima – kaže Pava Malešević.
Neće se vraćati– Bože, zar je tako moralo da bude ljudima? Nas je ovde doveo dever, koristili smo njegovu kuću, dok se nismo snašli. Odmah smo tražili posao, ne znam ni danas dobro engleski, a tada još manje. Poslodavac te pita nešto, ne znam šta da kažem.
Vraćala sam se kući plačući i pitajući se: Bože, gde smo ovo došli? Ni sinu nije bilo lako. Toliko puta dok nije naučio jezik, pitao me je: "Mama, zašto smo ovde došli." Bilo mi je tada teško. Ali, sada smo se odomaćili, sada je lepo i ne bismo se vraćali nazad – veli Pava Malešević. |
U PONEDELjAK: Ne zaboravljaju Srbiju, zahvalni Australiji
