Dea Đurđević, novinarka i voditeljka, gostovala je u emisiji “Sceniranje” na “Kurir” televiziji gde je govorila o saobraćajnoj nezgodi koja joj je promenila život.
Dea je istakla da je tada naučila kako se zapravo živi i da to nije znala dok nije preživela najgore.
– Meni 7. februar je najnesrećniji dan, ali i najveća životna lekcija. Ja sam naučila kako se zapravo živi i kako sam dobro živela, ni ne znajući da tako dobro živim. To je najznačajniji dan u mom životu bez ikakve sumnje i ja o njemu govorim. Ja sam žrtva saobraćajne nezgode i kad kažem ljudima da radim na tribinama o bezbednosti u saobraćaju često sam videla neke komentare. Ona prodaje nesreću, ne to je moralna obaveza. Ako mi kao javne ličnosti fotografišemo šta jedemo ili kako nam je bilo ovde ili onde i kada vam se desi tako neka nesreća, treba da podeliš iskustva sa onima koji te vole i to je tako normalno. Ja sam to odlučila uz veliku Mladenovu pomoć. Teško je bilo da kreneš i da svaki put ponavljaš isto. Shvatiš da je najlepša stvar u životu da se probudiš u svom krevetu i odeš sama u svoj toalet. To kada imaš, pa ti imaš sve, a to ne znaš dok ne dođeš u situaciju da si tri i po meseca prikovana za krevet i moliš se da ostaneš živa – rekla je Dea.
Voditeljka je navela da joj je najeziviji momenat bio kada je doktor rekao da se pozdravi sa svojim bližnjima.
– Mislim da on uopšte nije birao u momentu. Nije izabrao pravu reč. Ne mislim da bi to doktor rekao pune svesti i zdrave pameti pacijentu koji ima nepunih 28 godina i leži bez ruke. Prosto mu je to tek tako izletelo, ja sam tada u tom trenutku shvatila da on ozbiljno misli da ja neću preživeti. To meni nije dolazilo u obzir, tražila sam razlog zašto, ja sam zaslužila da živim. Nikom nisam ništa loše uradila, život je preda mnom, bila sam sama koletaralna šteta. Ja sam zaslužila da preživim i ja sam tada zvala mamu i Mladena da im dam instrukcije kako će biti kada izađem iz operacione sale. Tražila sam im “Kinder” čokoladu i oni su rekli: “Važi” i tražili su mi da im ispričam šta se dogodilo. Kada neko pogine i neko umre svako ima svoju istinu. Ja sam htela da kažem svoju, ali sam tražila šta da mi donesu posle iako ja nisam mogla da jedem mesecima. Ti, kad se to desi nisi svestan baš u kolikom si sosu i ja sam mislila da je samo ruka kao i svi mediji. Zapravo ja sam imala kontuziju srca, kontuziju pluća, slomljenu karlicu, slomljenu kičmu, paralizu obe noge, delimično desne. Imala sam ogroman hematom ovde, kao još jednu nogu i imala sam amputiranu ruku iznad lakta. Ti vidiš samo ruku, ali ja nisam mogla da se pomeram uopšte. Imala sam 21 operaciju, nekada je operacija trajala po sedam sati. Nije to dvadesetprvi ulazak u salu, ti imaš tri vrste jer se prosto mnogo stvari iskomplikuje u sali. Više od 200 puta su me uspavali, jer kada ti menjaju posteljinu ili kada obaviš nuždu, a da nije u tvom toaletu onda moraju da te uspavaju. Jer srce nije moglo da izdrži toliki bol, iako sam bila na morfijumu 24 sata – ispričala je Dea.
Navela je da je bila ubeđena da će preživeti, ali i da su i dalje ostale posledice, pa tako i dalje oseća miris metala i krvi.
– Ja sam bila ubeđena da ću da preživim. Bilo je: “Skupi hrabrost, ajde još malo”. Guraš i imaš te ljude oko tebe koji ti non-stop daju snagu. Ti ne možeš sve te ljude da izneveriš. Jako bi bilo glupo da sam preminula. Sada osetim samo miris metala i krvi. Kada sam imala fleševe, nisam smela da vozim, kada su prestali psihijatar mi je rekao da mogu da vozim i ja sam odmah počela jer sam se plašila da me ne stigne naknadni strah – zaključila je Dea Đurđević.
