Američke oružane snage bi veoma teško postigle uspeh u sukobu sličnom ukrajinskom, zaključili su analitičari Vojnog koledža u Karlajlu, u kom se obučava najviši komandni kadar uz predloge Pentagonu šta pod hitno treba da preduzme da ne bi zaostajao za konkurentima.
SAD su dve decenije vodile ratove protiv terorista na Bliskom istoku. Uspeh u njima odredila je potpuna dominacija u vazduhu, vezama i radio-elektronskoj borbi. Sve je to dovelo do toga da američka komanda potpuno zavisi od idealne veze koja omogućava da se uživo, na ekranima u operativnim centrima, prati šta se dešava na bojnom polju, tvrde eksperti iz Karlajla.
Sukob u Ukrajini pokazao je da su takvi centri laka meta za neprijatelja koji je naoružan senzorskom tehnologijom, elektronskim oružjem i dronovima i ima pristup satelitskim snimcima. Sve to sada poseduje praktično svaka zemlja s kojom se SAD mogu suočiti na bojnom polju. Ali ima i drugih problema.
Analitičari smatraju da se Vašington poslednji put suočio sa sličnim izazovima pre pola veka, 1973. godine. Pentagon se uverio u nesposobnost vojske da ostvari pobedu u Vijetnamu, a saveznik Izrael se u ratu Sudnjeg dana neočekivano suočio sa jakim otporom Egipta koji je dobio sovjetsko oružje.
Tada je pomogao general Vilijam Depju, koji je predvodio TRADOK (Upravu za obuku i doktrinu vojske SAD), štab osnovan iste godine, koji se bavio razvojem vojne doktrine. Zahvaljujući naporima i idejama Depjua, američka vojska je postala jedna od najmodernijih i najopasnijih na svetu.
Nakon pola veka nastupila je sledeća strateška prekretnica. Rukovodstvo zemlje i oružanih snaga treba da napravi sudbonosan izbor, jer će u suprotnom zaostati za konkurencijom, uvereni su u Karajlu.
Ratovi novog doba
Analitičari ukazuju na niz fundamentalnih promena koje će odrediti ratove u bliskoj budućnosti. Na primer, već pomenutim komandnim centrima biće potrebna mobilnost.
Ukrajinski bataljonski štabovi se sastoje od sedmoro ljudi i dva puta dnevno se sele s mesta na mesto. SAD će teško da se prilagode tom standardu, jer smo u poslednjih 20 godina radili upravo suprotno, priznaju stručnjaci.
Još jedna aktuelna potreba je terenska fleksibilnost. Ovde se analitičari pozivaju na koncept „disciplinovane neposlušnosti“ koji je predložio Mark Mili, predsedavajući Združenog komiteta načelnika štabova. Radi se o širokim ovlašćenjima komandira na terenu, to jest, mogućnosti da se zanemare detalji uputstva nadređenih radi izvršenja zadatka u celini.
Oficiri i podoficiri moraju razmišljati nekonvencionalno i kreativno, a ključni uslov za uspeh je poverenje na različitim nivoima. „Izuzetno je težak zadatak promeniti suštinu vojne kulture i naterati starije oficire da daju više ovlašćenja podređenima“, upozoravaju u Karlajlu.
Fundamentalni problemi
Stručnjaci su posvetili pažnju i problemu nadoknade gubitaka, to jest, obnavljanja borbenih sposobnosti. U širokom sukobu visokog intenziteta SAD bi svakodnevno gubile oko 3.600 ljudi – poginulih, ranjenih i onih koji su pretrpeli neborbene povrede ili se razboleli. Bilo bi potrebno 800 novih vojnika dnevno.
„Da bi se razumeo kontekst: u poslednjih 20 godina u Iraku i Avganistanu, SAD su izgubile oko 50.000 ljudi. U savremenom ratu, vojska bi ispunila ovu ‘kvotu’ za dve nedelje“, ističu eksperti.
I tu počinju komplikacije. Vašington je već dugo suočen sa sve malobrojnijom spremnom rezervom, to jest, bivšim vojnim osobljem koje bi bilo pozvano u slučaju potrebe. Za razliku od drugih tipova rezervista, oni nisu vezani ni za jednu određenu jedinicu, već mogu biti upućeni u bilo koju jedinicu. Godine 1973. bilo ih je 700 hiljada, 1994. godine – 450 hiljada, a sada – samo 76 hiljada.
Postoje i poteškoće s regrutima: za borbene vojne specijalnosti nedostaje i do 50 odsto ljudi. Analitičari dolaze do zaključka da potpuno profesionalna vojska više nije održiva. Zemlju zato očekuje povratak na bar delimičnu regrutaciju.
Od državnog ka privatnom
Povećava se uloga privatnih kompanija. Na primer, one mogu da obezbede veze – kao što Starlink trenutno radi za Oružane snage Ukrajine. Takođe će biti angažovani privatni izvođači za OSINT (obaveštajno prikupljanje podataka putem otvorenih izvora) i kampanje dezinformisanja.
Sve veći značaj dobijaju multidomenske operacije. Moraće da se suoče s protivnikom ravnopravnim po snazi u svim sredinama odjednom: na kopnu, moru, vazduhu, u svemiru i sajber prostoru.
„Vašington se kretao ka sličnom formatu još od 1980-tih“, primećuje vojni analitičar i osnivač sajta Military Russia, Dmitrij Kornjev. „Irak i Avganistan su pokazali da Amerikanci to znaju. Osim toga, njihova materijalna podrška i nivo interakcije je mnogo bolji od Oružanih snaga Ukrajine. Stoga, po mom mišljenju, za njih nema ništa suštinski novo u sadašnjem sukobu.“
Međutim, ne slažu se svi stručnjaci sa ovim. Tokom Hladnog rata, SAD su se, prema svojoj doktrini, spremale za rat sa dve sile jednake moći. Kasnije su od toga odustale, oslanjajući se na lokalne kratkoročne operacije uz korišćenje najnovijeg visokopreciznog naoružanja, objašnjava vojni analitičar Aleksej Leonkov.
„Nema razloga da se veruje da je američka vojska sposobna da postigne radikalno drugačiji rezultat protiv ešalonske odbrane kojoj bi davala podršku moćna protivvazdušna odbranom (kako sada vidimo). Tako da njihova vizija rata, koja je otpisala mnoge vrste naoružanja, a posebno glavne borbene tenkove i artiljeriju, nije opravdala očekivanja“, uveren je Leonkov.
Kako god bilo, Pentagon pomno prati dešavanja na frontovima. I donosi zaključke. Sasvim je verovatno da će ukrajinski sukob oblikovati ratove ovog veka, ocenjuje komentator RIA Novosti David Narmanija.
