– Bio sam bolestan, a i ljut, imao sam neke razloge, pa sam rekao da neću više, ali prošlo je to. Ne mogu bez ove tradicije. Navikli su moji Srbi da im odrežem komad osveštanog hleba koji jedu za vaskršnji ručak – govori Sedlarac, moglo bi se reći pomiren sam sa sobom.
Na stolu, u delu gde se prislužuju sveće, naslagano je 16 hlebova, svaki teži oko pet kilograma.
– Uz ove hlebove, tri sam poslao u crkvu Sv. Petka u Bondiju. Svi oni su namenjeni za zdravlje, sreću, mir, da svako ima posao i da može da slavi. Ko želi, može da u korpicu ubaci prilog. To je za naše na Kosovu. Prikupljeni novac svake godine predam proti Nikoli, a oni namenski proslede među naše, tamo gde je život najteži, na Kosovo i Metohiju – nabraja Sedlarac.
"Vesti" voli i hvali, pa bi želeo posredstvom "Vesti" da prenese pozdrave političarima u Beogradu – Važno je: neka ne ostavljaju Kosovo! Bilo je naše, trebalo bi i da bude naše. Ne valja raditi protiv Boga. Kad je devojka Kosovka lečila ranjenike, nije mislila na jednog, nego na sve. A zaista su naši Kosovari mnogo izdržali, nije lako trpeti.
Ima Sedlarac još želja:
– Pozdravite sve naše u Hagu, ne znaju zašto ih terete, dok su se izvukli oni koji su činili zla – u dahu govori Sedlarac, a uz njega potvrdno glavom klimaju supruga Ružica, kćerka Helena, zet Paskal, unuka Aleksija i unuk Nikola.
