Pre Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije živelo je 82.242 Jevreja, a tokom rata je pobijeno skoro 70.000. U seriji od pet knjiga “Mi smo preživeli: Jevreji o Holokaustu” sakupljena su svedočenja preživelih članova jevrejske zajednice. Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije objavio je ove knjige uz pomoć donacija i volonterski rad redakcije. One čine izuzetnu kolekciju tragičnih i dramatičnih iskustava o jedinstvenom izboru – borbi za život, dostojanstvo i slobodu u partizanima; o koncentracionim logorima, o izbegličkom životu pod stalnom pretnjom.
Zbog velikog broja Jevreja koji su iz Mađarske stizali u Aušvic, nacisti su izgaradili železničku prugu kojom su zarobljenici odmah transportovani na likvidaciju. Dva meseca su krematrorijumi danonoćno bili u pogonu. Edita se seća plamena koji je sukljao iz dimnjaka i da su jedva disali od mirisa izgorelog mesa, a noću su ih budili urlici.
Poslednji pogled
Kad su počeli da stižu novi logoraši iz Mađarske, Edita je strahovala da će među njima biti i njena porodica koja je 1942. pobegla u Dombovar. Jednog jutra vođena šestim čulom sakrila se sa drugaricom da gleda dolazak novih zatvorenika.
– Otvaraju se vrata vagona i ja ugledam maćehu sa sestricom. U prvi mah sam se skamenila, a onda počela da trčim prema žici. Htela sam da viknem. Drugarica je potrčala za mnom i stavila mi ruku na usta. Smirivala me je i rekla da bi me SS-ovac odmah ubio da je primetio, a ništa od toga one ne bi imale, jer me ne bi prepoznale, a pomoći im nisam mogla. Shvatila sam da ima pravo. Muvale smo se u blizini. Ljudi su brzo ulazili u krematorijume, videla sam maćehu i sestricu kako ulaze… – opisala je Edita dan kada je poslednji put videla svoju mlađu sestru.
Posle mnogih strahota kojima je svedočila u najzloglasnijem delu Aušvica prebačena je u pisarnicu u Aušvic I, koji su logoraši zvali “musterlager”, jer je Međunarodni crveni krst samo za njega znao. Komisije koje su dolazile, tamo su odvođene, jer su zgrade bile nove, a sobe sa krevetima na sprat, uredne i lepe. Kada je prekomandovana na taj posao, dobila je lepu haljinu, donji veš, cipele i čarape. Tamo je radila mesec dana. U to vreme kada je ona prebačena logor je već počeo da se prazni.
Na izmaku snage
Početkom 1945. godine logorašice su mogle da čuju grmljavinu topova crvenoarmejaca koji su svakim danom bili sve bliži.
– Znale smo da je kraj blizu. Jednog dana su nam rekli da počinje likvidacija logora koja mora biti izvršena u roku od dva dana. Pražnjenje je vršeno planski. Svaka grupa, pre nego što će napustiti logor, dobila bi pristup magacinima punim odeće, hleba, šećera i margarina. Ja sam krenula sa poljskom grupom oko ponoći. Sve smo obukle po nekoliko pari veša, po 3 haljine, obule čizme, uzele koliko smo mogle namirnica. Tako su Nemci preko nas ispraznili skladišta. U logoru su ostale samo žene koje nisu mogle na noge – seća se Edita zadnjih dana u logoru.
Ona i njene drugarice tada nisu znale da će oni koji su ostali biti spaseni za nekoliko dana, a da će njihova grupa proći tromesečnu golgotu koju polovina neće preživeti.
– Pešačile smo cele noći po snegu i hladnoći. Kada je svanulo, ugledale smo sa obe strane puta leševe, razbacane hlebove i hranu. Grupa SS-ovaca na kraju svake kolone streljala je svaku koja je zaostajala. Iznemogle žene, skidale su deo po deo odeće, bacale hranu, jer nisu imale snage da je nose. Tako nas je ostajalo sve manje – ispričala je Armut Kašiković.
Kada su prošle porušeni Drezden, jedna grupa je odlučila da pokušaju bekstvo. Kako hranu više nisu dobijale, jele su prolećnu travu i bile na izmaku snage. Nisu imale šta da izgube, a pažnja Nemaca je popustila jer su brinuli za sebe.
– Na jednom raskršću nas 13 smo jednostavno skrenule desno. Nismo mnogo prešle, kada nam je u susret naišao Nemac na motociklu. Premrle smo od straha. Pitao nas je kuda idemo, a kada smo rekle da idemo u obližnje selo na rad, zagledao se i iz torbe izvadio veliki komad hleba koji je dao jednoj od nas. Zaželeo nam je sreću i krenuo. Verovatno je sve shvatio. To nije bio SS-ovac već običan vojnik – završila je Edita svoju strašnu priču.
Ova hrabra žena u ratu je izgubila oca, mlađu sestru, maćehu i mnoge članove familije. Po oslobođenju je radila u Kancelariji za informisanje Predsedništva vlade Hrvatske, a predsedavala je i Jevrejskom opštinom u Banjaluci, sve do svoje smrti 1995. godine.
Prebolela tifus
Edita je u logoru prebolela trbušni tifus. Imala je “sreće” da bude u sobi koju su čuvala dvojica folksdojčera, rodom iz Vojvodine. Bili su ljubazni prema Jugoslovenkama.
– Pričali su na našem jeziku, ponekad nam davali komad hleba. Kada sam dobila visoku temperaturu, ona lekarka Čehoslovakinja je rekla da ne sme da me prebaci u revir, jer otuda svakog dana odvode obolele u krematorijum da bi sprečili širenje zaraze. Davala mi je svakog dana neke lekove. Drugarice su me držale između sebe da ne padnem i da ne primete da sam bolesna. Tako sam prolazila prozivke. Ova dvojica folksdojčera su mi omogućili da, čim dođemo na mesto gde smo radile, ja legnem i tako do povratka u logor – ispričala je Edita Armut kako je izbegla krematorijum.
Logor smrti
Aušvic se bitno razlikovao od ostalih koncentracionih logora. U njemu su nacisti na perfidan način povezivali istrebljivanje više miliona ljudi sa uspostavljanjem gigantskih industrijskih postrojenja, za koja su koristili robovski rad sposobnih logoraša. Od 40 kvadratnih kilometara na koliko se logor prostirao, čak dva su bila rezervisana za masovnu likvidaciju. To je bio Aušvic II Birkenau poznatiji kao logor smrti. U sastavu logara bili su i Aušvic I (centralni logor), Aušvic III (industrijski deo) i još 39 propratnih logora koje su nazivali “nebenlager”.
