Nakon smrti supruge Branke, lekara, ova stipendija za Džombete ima i veliki simbolični i emotivni značaj. Naime, dodeljuje se za odlične ocene i uspeh u školi, ali i za volontiranje i aktivnosti u srpskoj zajednici koje promovišu srpski duh i osećaj pripadnosti srpskoj kulturi.
Tradicija
Supruga Milutina Bajčetića, Milka, dostojanstvena 90-godišnjakinja, bila je dve decenije mlađa od svog supruga. Kažu, bio je takav običaj kod Hercegovaca koji su teško radili na ovom kontinentu, da se žene puno mlađim ženama, kako bi ih imao ko negovati, kad izrađeni i umorni zađu u godine.
Ocu Bori izuzetno je važno da njegova deca odrastu ponosna na svoj narod, i da se, iako su rođena i žive u Kanadi, osećaju delom tog naroda. Pa im, tako, tata kome bespogovorno veruju i koga obožavaju, priča priče iz srpske istorije, istorije Srba emigranata u ovoj velikoj i hladnoj zemlji, pominje imena i događaje koji oni pamte, a Krstinja veli "ja baš volim da slušam njegove priče".
I kako to samo život zna da uredi, najstariji Džombeta je poznavao i izuzetno cenio Milutina Bajčetića, predsednika SNO (Serbian League of Canada) koji je bio na čelu te organizacije tokom pet decenija, sve do svoje smrti 1994. godine. Inače, ova SNO nastala je otcepljenjem od najstarije srpske organizacije u Severnoj Americi -SNO (Serbian national shield societdž of Canada).
Kada su saznali ko je dobitnik prve stipendije iz fonda koji nosi ime njihovog oca, Milutinovi sinovi Pavle i Đorđe, unuk Stevan i devedesetogodišnja supruga Milica došli su iz Brantforda gde žive, da čestitaju Krstinji i da se podsete Milutinovog života i pregalaštva. I porodica Bajčetić je svojim prilogom, zajedno sa drugim članovima SNO i darodavcima doprinela da se fond osnuje, i svake godine uplaćuju po hiljadu dolara torontskom univerzitetu za ovaj fond.
Najjači kad dolaze mladi
Fond "Milutin Bajčetić" osnovala je SNO (Serbian League of Canada) pre skoro tri godine sa željom da se " na ovakav način odužimo našem prvom i dugogodišnjem predsedniku za sav njegov rad i to šta je i ko je bio", ističe Miodrag Dangubić, sadašnji predsednik. "Posebno zato što je Milutin Bajčetić bio svestan snage mladosti, i uvek govorio da je "odbrana" najbogatija dok omladina dolazi. Danas su druga vremena, u našoj organizaciji nema mladih, pa je i ovaj fond, na izvestan način, naš pokušaj da motivišemo i animiramo mlade ljude da se aktiviraju u nacionalnim organizacijama , ali još i više da se ne odrode i ne zaborave svoje korene i svoje pretke. Zato je pored dobrog uspeha u školi/na fakultetu uslov da bi se dobila stipendija uključenost u život srpske zajednice i doprinos tom životu i aktivnostima, kaže Miodrag Dangubić.
– Moj otac je u Kanadu došao 1926. godine iz sela Mirilovići kod Bileće. Krenuo je sa 22 godine preko okeana, u potragu za boljim životom. Kad je pešice pošao prema Dubrovniku da se ukrca na brod, majka ga je pratila dok je noge nisu izdale, dok nije, od tuge, pala pored puta. Tek posle 68 godina, dakle 1994. godine, prvi i jedini put posetio je otadžbinu kao 90-godišnjak, vukla ga je želja da obiđe majčin grob. Sreo se tada sa preostalom rodbinom i sa patrijarhom Pavlom, akademikom Veselinom Đuretićem, Mladićem, Karadžićem. Tokom te posete koja je trajala tri meseca i tokom koje je obišao srpske zemlje i darovao 100.000 dolara pojedincima i organizacijama umro je u Novom Sadu, ispričao nam je 71-godišnji Pavle na odličnom srpskom jeziku.
Seća se Pavle da mu je otac prvo radio u rudnicima Alberte, pa je 1938. godine otvorio dućan u Kvebeku. Preselili su se u Ontario 1947. kada su kupili hotel u Brantfordu, koji on danas vodi sa bratom Đorđem.
Dodajemo, da je, na izvestan način, priča o Milutinu Bajčetiću i njegovoj porodici u Kanadi, priča većine srpskih emigranata koji su pre Drugog svetskog rata prešli okean, teško radili, izrodili decu koja su odgajana u srpskom duhu, ali čiji unuci polako gube vezu sa korenima, pre svega gubitkom jezika, a onda, neminovno se asimilirajući u okruženje.
Hercegovačka domišljatost
Boro Džombeta, ponosni Srbin, ali još ponosniji Hercegovac, odmalena se zaneo usmenim predanjima svojih predaka. Interesovale su ga uvek priče o njegovim zemljacima, i u ondašnjoj Jugoslaviji, i ovde u Kanadi. Kada je došao na ovaj kontinent upijao je sve informacije i činjenice o Hercegovcima koji su svoj život nastavili daleko od rodne grude. Treba mu verovati kad kaže da je većini njih, koji su mladi iz Bilećkog kraja, kao i Milutin Bajčetić otišli u svet, želja bila da u "Americi zarade, da se vrate i da na reci Čepelici naprave "mline". Samo nekoliko ih se vratilo i napravilo mlin, jedan od njih je bio Jefto Popara, deda narodnog heroja Mira Popare. A o tom Jefti, priča nam Boro, u Hercegovini se prepričava ova anegdota: on je na molbe svoga unuka Mira, predratnog komuniste i kasnije narodnog heroja, tajno ostavljao hrane drugovima svoga unuka, komunistima, ali se boga nije odricao. Posećivao ga je s vremena na vreme Moša Pijade, kome je tako pre rata Jefto pomagao, pa je jednom Mošina supruga Lepa upitala čika Jeftu kako on zna da ima boga, je li ga ikad vidio. On je odgovorio: "Gospođo, ni kod tebe *** nisam vidio, al znam da imaš", da oprostite. Legenda kaže da mu Moša ništa nije zamerio, nego je i ženu ukorio zbog takvog pitanja.
