Kada je konačno, pre 140 godina, odluka pala, narod je glasao za monarhističku skupštinu. Međutim, princ kome je ponuđen presto postavio je takve uslove da se republika, ipak, održala do naših dana. Slavni francuski političar Klemanso u šali je tada rekao kako je nesuđeni kralj bio u stvari francuski Džordž Vašington.
U Srbiji i Jugoslaviji monarhija je pala na manje zanimljiv i svakako neslavniji način. U vreme kada je bila kraljevina, Srbija je bez sumnje bila uvaženija, stabilnija i srećnija nego danas. Čak i u jugoslovenskoj državi monarhija je pružila više nego nedelotvorna republika. Ipak, danas ideja kraljevine u našoj javnosti stoji mnogo gore nego u pojedinim drugim državama. Zašto?
Kakva je to sila koja Simeona Sakso-Koburgotskog čini tako zaslužnim, pa su mu Bugari 2002. godine poverili mandat za sastav vlade? Šta je Rumunima učinio Mihailo Hohencolern-Sigmaringen, pa je godinama bio popularniji od predsednika Ilijeskua? Kakav je to bio uspeh Musolinijevog trabanta Ahmeda Zogua, kada je njegov sin Leka, koji nikada ranije nije stupio na tlo Albanije, 1997. godine privukao trećinu glasova birača na po njega verovatno prilično neregularnom referendumu?
Sve zamerke koje pojedini bivši ili aktuelni komunisti, nabeđeni evropejci, nacional-boljševici, "srpski stranci" ili oni malobrojniji parlamentarni republikanci postavljaju mogućoj restauraciji monarhije u Srbiji, padaju u vodu pred ovim primerima.
Dakle, Rumuni i Bugari cene i slave nemačke prinčeve, koji su vladali u vreme najvećih državnih poraza. Prva dvojica vladara iz sadašnje vladajuće engleske dinastije nisu ni govorila engleski jezik.
Jedan od najpoznatijih republikanaca u istoriji Maksimilijan Robespjer primetio je kako "postoje monarhijske republike i republikanske monarhije". U Srbiji je, uglavnom, bio takav slučaj. Postoji jedna bitna razlika između srpskih monarhija i republika koje su ih nasledile.
Monarhije su imale velika dostignuća i duboke padove, ali nisu bile mnogo ispod proseka kvaliteta najviših vlasti drugih evropskih država. Sa republikama je slučaj bio drugačiji, one su bile ispod proseka. Srpski kraljevi su abdicirali, ponekad i bez pritiska javnosti.
U našem republikanizmu nije bilo ostavke predsednika republike. Prvi predsednik vlade koji je posle 1946. godine podneo ostavku bio je Branko Mikulić. Učinio je to 1988. godine !
Zašto je danas odnos javnosti Srbije prema monarhiji uglavnom negativan? Pre svega srpsko društvo je trenutno najmanje integrisano društvo u Evropi. Ova činjenica je posledica velikih ratova, seoba i megalomanskog projekta Jugoslavije.
Deo stanovništva Srbije – milionsko mnoštvo koje se tokom proteklih šest decenija doselilo iz Hrvatske, Bosne i Crne Gore – monarhiju i dinastiju vidi velikim delom ne samo onako kako su učeni u školi za vreme realnog socijalizma, već i na način na koji su njihovi preci doživljavali habsburške careve, osmanske sultane ili samovlasnog crnogorskog kralja Nikolu.
Nacionalne manjine u Srbiji otvoreno su negativno nastrojene prema srpskim dinastijama. Možda je najveća mržnja prema srpskim kraljevima stvorena kod velikog dela beogradske elite. Beograd je decenijama bio prestonica velike jugoslovenske države. Vremenom Jugoslavija je sve manje bila srpska, a u Beogradu je karijere stvaralo stotine, pa čak i hiljade, političara, intelektualaca, umetnika i privrednika iz redova drugih naroda.
Stvorivši porodice ovi povlašćeni građani postepeno su postali deo elite Srbije i njenog naroda. Mnogi među njima nikada nisu prestali da budu tuđini koji preziru Srbiju i njen narod.
Svemu treba dodati i jedan jasan politički interes: predsednik republike je neka vrsta džokera u partiji karata na koju se svela parlamentarna politika savremene Srbije. U prisustvu ovakvih protivnika, sve optužbe protiv monarhije – podsećanje na razdoblja autoritarne monarhije (u času kada je izvesno da je naša današnja republika autoritarnija od većine evropskih) ili tvrdnje da prestolonaslednik Aleksandar ne govori dovoljno dobro srpski jezik (onda kada za predsednike znamo samo da vrlo mnogo i jako lepo govore) – zvuče nedovoljno utemeljeno.
Moderna monarhija bi u Srbiji imala brojne prednosti u odnosu na republiku. Monarh formalnih ovlašćenja i velikog ugleda vezao bi za svoju nemoćnu političku ličnost onih 20 odsto birača koji misle da podržavajući šefa države (do sada partijsku ličnost) brane državu – time bi bila učvršćena država, a iz izbornog procesa isključen deo onih koji žele diktaturu.
Zamislite koliko bi brže bila sastavljena vlada kada bi mandat poveravao nezainteresovani kralj, a ne predsednik republike koji se zaklinje da nekim partijama neće dozvoliti da dođu na vlast. Monarhija bi jasno opovrgla i stalne tvrdnje naših neprijatelja da smo narod bez tradicije, zarobljen u autoritarnom komunizmu koji se balsamovao nacionalizmom.
Konačno, iskustva drugih država pokazuju da je ustanova monarha za državu jeftinija i isplativija (kad je reč o humanitarnoj delatnosti i turizmu) od ustanove predsednika republike.
