Onog dana kada je Ustavni sud Srbije 2003. godine prelomio da su poslanici vlasnici svojih mandata i u proporcionalnom izbornom sistemu, a ne stranke na čijoj su listi izabrani, duh iz boce je pušten do kraja i tržište mandatima je postalo najrazrađenija i najvidljivija berza u Srbiji. Kako ona funkcioniše građani su mogli da vide proteklih godina, samo se u početku čudeći kako to da okoreli demokrata postane naprednjak ili desničar počne da slavi socijaldemokratiju. Nijedna stranka nije pokazala gadljivost prema unosnoj trgovini, dok je javnost vremenom postala imuna što se njihova izborna volja prekraja u zakulisanoj političkoj potražnji i ponudi.
I ko je najglasnije zajaukao o sramnoj trogovini mandatima. Naprednjaci, naravno! Oni koji su su prethodno "zavrbovali" šestoro demokrata za svoj poslanički klub u vojvođanskom parlamentu. Koji ovom vrstom "ubeđivanjem" već mesecima pokušavaju da prekomponuju najtvrđi bedem žutih u Beogradu – Vračar, a koji su to uspešno uradili u više opština širom Srbije. Oni su sada povikali – lopovluk. Sada im smeta što se poslanica Pokreta snaga Srbije preko noći šaltuje u redove DS, ali se nisu bunili kada je ta ista gospođa od demokrata prelazila u partiju njihovog koalicionog partnera Bogoljuba Karića.
Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci pogodili zgradu britanskog parlamenta, bilo je predloga da se prilikom rekonstrukcije umesto tradicionalno pravouganog napravi ovalni amfiteatar. Stari parlamentarac, prevejani Vinston Čerčil se tome usprotivio uz slikovito i za njega svojstveno ironično objašnjenje. U pravougaonoj sali su veliki koridori između redova poslaničkih klupa pa kad neko prelazi iz jedne u drugu, iz opozicije u poziciju, ili obrnuto, to se jasno vidi. U ovalnom amfiteatru to se može postići mic po mic, tako da se ne primeti na prvi pogled.
"Uostalom, ja to najbolje znam, jer sam dva puta prelazio iz konzervativaca u laburiste", ovako je u svojim čuvenim "Memoarima" Čerčil citirao sam sebe.
Praksa prebega zbog novca, funkcije, zaposlenja ili zaštite od zakona je stara i nije srpski patent, ali ona uvek mora da naiđe na moralnu osudu, bez izuzetka, a ne samo onda kada to rade "oni drugi". U Srbiji ova trgovina je garnirana sa takozvanim upodobljavanjem. Svaka vlast, od mesne zajednice do vojvođanske vlade mora da bude slika i prilika Nemanjine 11. A tamo, zna se, za sve se pita i o svemu odlučuje jedan čovek.
I šta se sada desilo pa da ovu do sada uspešnu praksu prekomponovanja vlasti kroz kupovinu mandata naprednjaci nisu uspeli da izvedu u Vojvodini? Desilo se to da je Bojan Pajtić obezbedio, a vi nagađajte na koji način, da osim njegovih 49 poslanika i 10 poslanika ligaša, za rekonstrukciju vlade glasa još četvoro poslanika. Sasvim dovoljno za još malo života demokratama. Usput je Pajtić žrtvovao svog najbližeg saradnika Dragoslava Petrovića koji se, iako je prvobitno obećao da će podneti ostavku na mesto pokrajinskog sekretara za nauku, naknadno predomislio, pa je na kraju šefa doveo u neprijatnu situaciju da mora da ga smenjuje. I sve to zato što Čanak profesora Dragoslava ne može da vidi očima.
Trgovina mandatima postoji od početka obnovljenog višepartijskog sistema u Srbiji i nema stranke koja se u njoj nije okušila, samo je sada na primeru Vojvodine postala vidljivija jer je cena bila velika – ili će Pajtić uspeti da "našminka mrtvaca", ili će naprednjaci morati da čekaju neki od pomena – 40 dana, šest meseci, godinu… da ga upokoje.
