Obojica rade na održavanju čistoće u pariskim metroima. Njihovo je da osvetlaju obraz, a šefovsko da ih uposle, pa posle pohvale. A kakvi su ti šefovi?
– Bez komentara, a to u prevodu znači – svašta – odgovaraju, pa prasnu u smeh, dodajući: "Dobri, dobri su."
Uz njih ima i zemljaka.
– Desetak. Lepo, brate, kad pričamo po naški. A još u Parizu – veli Miloš.
Raditi se mora. Na programu su od 10 do 16 sati.
– Ranije sam radio noću, sada danju. Bolje je preko dana, noć je, ipak, za spavanje – otkriva Goran.
– Uvek sam radio danju, zato sam ovako normalan – šali se Miloš na svoj račun.
Nasmejani su. I dok krpom peru i glancaju vagone, iz njih zrači vedrina.
– U SPORTskom telu – zdrav duh. Igram fudbal kod našeg šefa Žike Nikolića, u "Hajduk Veljku", desna sam polutka, osrednji igrač – prijavljuje Miloš.
Goran se samo seća: "Nekad davno bio sam fudbaler u Srbiji. Rođen sam u Parizu, pa se vratio u Srbiju, tada sam bio fudbaler Javora, onda opet u Pariz. Ovde sam pustio korene od 2009. godine."
A kad spomenu Srbiju, obojica se od miline rastope, pa iznose tvrdnju: "Svako leto smo obavezno u Srbiji. Tamo je lepše, ovde je bolje. Tamo sunce jače sija, ovde ima više kiše. I zna se: kad dođe vreme za penziju – vraćamo se među naše."
Goran je oženjen. Najveće blago su mu supruga Bojana i ćerka Nikolina (8).
– Ja nisam oženjen. Imam verenicu Biljanu. Ovde je bila tri meseca, pa se vratila u Kragujevac. Vratiće se i u Pariz, ako tamo ne nađe drugog – vragolasto saopštava Miloš i namignu Goranu.
Tako u duetu rade i pričaju. Nema odmora ni kad je za novine. A iza njih se bele metro-vagoni. Zaista, posao čestito urađen.
