Jer, i Zvezdi i Srbiji isti ljudi su obećali preporod. Povratak na staze stare slave. Čović je govorio: Kad postanemo šampioni, u Srbiji će se bolje živeti. Hiljadugodišnji premijer je potom poručio da je Džaja nevin, što je na volej dohvatio Toma i ekspresno abolirao nekadašnje vihorno levo krilo i "legendu koju su sramno hapsili pred kamerama".
U gluvo doba tadašnji PPV lično je na Marakani krunisao Džaju čime je poručio svima ostalima, koji po srpskim livadama zvanim stadioni šutiraju loptu, ko bi trebalo da bude šampion.
Poruka je shvaćena ozbiljno, Zvezda se posle šest godina okitila peharom koji garantuje jedino blamažu u Evropi, a onda se ta ista fudbalska Evropa razgoropadila i šampiona deganžirala preko plota, nazad u blato.
Razlog je bio takoreći prozaičan: pare. U prevodu, uprava Zvezde je lagala koliko je dužna i ružna, a UEFA ne čita srpske novine, nego vodi precizno knjigovodstvo. Dva žuta – crveni. I adios.
Džaba što smo poslali Mažića da Nemcima svirne penal koji pobedu znači.
Ogledno dobro na Marakani, koje je trebalo da testira čarobnjačke sposobnosti svemogućeg premijera, preti da zaraste u korov. Kao u eksperimentu u "Vojniku Čonkinu", kada je umesto biljke koja je nad zemljom trebalo da bude paradajz, a pod zemljom krompir – ispalo naopako. Nejestiva i neupotrebljiva jednogodišnja živuljka.
A, sve su, dakle, imali da eksperiment uspe: nož i pogaču, pare i sudije, budžet i medije. Načinili su privid trijumfa, rascvetao se vatromet nad Topčiderskim brdom, desetine hiljada navijača, besplatno puštenih na tribine, bile su u transu.
Liči li vam to na onu trijumfalnu proslavu ubedljive naprednjačke pobede na nikom potrebnim vanrednim izborima? Trešte trube, pršte konfete, vatromet obećanja, sva vlast je u našim rukama, letimo u nebo, u bolju budućnost, pokazaćemo vam šta znamo.
I pokazali su nam – smrklo se u Srbiji ko u dupetu.
Favoriti za najsmešniju i najtragičniju vlast u istoriji Srbije, pa čak i u konkurenciji mučenog Nedića, udaraju na sve strane, nesposobne nesrećnike promovišu u državne funkcionere, mafijaše u političke saveznike, novine u klozetski papir, istinu u laž, laž u istinu, poraz u pobedu…
Hiljadugodišnji premijer je u Zvezdi zatekao budžetski bezdan, kao i u Srbiji. Za bezdan je optužio bivše, kao i u Srbiji. Onda je nakarikao još dugova, kao i u Srbiji.
Na kraju su bile krive zle sile, UEFA, ambasade. Jedan tabloid, u medijskoj trci pacova, ekskluzivno, sa samog ruba razuma, objavio je da je nekadašnji evropski i svetski šampion izbačen iz Evrope, jer – O, bogovi nepravde! – Srbija nije htela da uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine.
(Građanstvo moli uredništvo dotičnog tabloida da otkrije identitet autora ekskluzive, voljno da sa dotičnim zameni mozak i da se odmori od pameti bar neki mesec).
Šta smo još našli slično u srpskom fudbalskom brendu i Srbiji? Na primer, reciklažu kadrova i njihov salto mortale, otvaranje ćelija kao u "12 žigosanih", opraštanje grehova zarad viših, ličnih ciljeva, sve dok se glavom ne udari u neprobojni zid surove stvarnosti, o koji su se razbili svi lokalni šerifi, pa makar mislili da su hiljadugodišnji.
Zato, ne smejte se, ne likujte zbog Zvezdinog kraha. Ovo sve i nas čeka. Isti ljudi – isti rezultat.
