Za vranjsku gimnaziju, jednu od najstarijih u Srbiji, do 80-ih godina prošlog veka govorilo se da je po kriterujumu, uglednim profesorima i đacima koji su završavali prestižne fakultete jedna od 10 najboljih u republici. Gimnazija je osnovana aktom ministarstva Kneževine Srbije 8. avgusta 1881. godine, četiri godine nakon što je Vranje oslobođeno od Turaka.
Granica gimnazijske oblasti sezala je do Gnjilana, Kumanova, Skoplja, a među učenicima je bilo i učenika iz Crne Gore, Bosne i Austrougarske. Ovde su predavali Jaša Prodanović, Radoje Domanović, Milivoje Simić, Ljuba Davidović, jer su mnogi učeni ljudi iz Srbije za kaznu slani u Vranje.
Varoš je bila mala, svi su se poznavali i nije bilo protekcije. Ko je hteo da bude odličan, taj je morao da uči dan i noć. Tako je bilo i pre rata i posle rata. Predrag Jovanović danas ima 78 godina i sa setom se seća vremena kad je njegov otac, čuveni Toma Z. Jovanović, predavao u gimnaziji. Kao profesor fizike i hemije, radio je u gimnaziji od 1923. do 1953. godine. Kada je podržao štrajk učenika 1953. godine, penzionisan je.
– Otac je umro 1962. godine. Na sahrani nije bilo učenika gimnazije. Njihovo prisustvo zabranio je Božidar Popović, tadašnji direktor gimnazije. Tužna povorka, od kuće do gradske crkve, pa glavnom ulicom i pored hotela Vranje, zaustavila se pred gimnazijom. Dirljiv govor održao je Blagoje Trajković, njegov nekadašnji učenik. Na poslednjem ispraćaju bili su gotovi svi njegovi učenici iz ranijih generacija. Sa scene je otišao gospodin profesor, kako su ga zvali, jedan od retkih u posleratnoj vranjskoj gimnaziji – priča Predrag.
Molba države
Toma Z. Jovanović je rođen 1891. godine. Prvi i drugi razred gimnazije završio je u Beogradu, stanujući kod tetke. Vratio se u Vranje, gde je završio malu maturu, a onda i peti, šesti i sedmi razred. Osmi razred gimnazije završio je u Nišu, a u Beogradu studirao fizičku hemiju, gde su ga zatekli ratovi.
Drugovi na slaviToma Jovanović i nakon dolaska komunista nije prestajao da slavi Svetog Nikolu. Imao je običaj da pozove učenike, koji su na slavi služili. Jednu učenicu, koja je bila član SKOJ-a, takođe je pozvao. Htela je da izbegne, govoreći kako nema odgovarajuću haljinu da obuče. "Obuci onu zelenu haljinu, ona ti prelepo stoji. Nemoj da se bojiš doći će i profesori komunisti!", rekao je Toma. Kasno uveče na slavu su došli i oni. Imao je takav autoritet da niko od kolega i učenika nije mogao da odbije njegov poziv. |
– U prvom i drugom Balkanskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, a u Prvom svetskom ratu je bio kaplar. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju peške i stigao u Valonu. Iz Valone bolesnog su ga prebacili u Bizertu. Izlečen je i upućen u Italiju da završi studije, ali se onda razboleo od španske groznice. Negovala ga je gazdarica. Oporavljen se vratio u Solun i priključio vojsci. Nakon što je Solunski front stabilizovan, oca i ostale studente srpska vlada je poslala u Francusku na studije. U Parizu, otac je studirao zajedno sa kasnije poznatim naučnicima Pjerom Kirijem i Pavlom Savićem. Kraj rata dočekao je kao apsolvent na fakultetu fizičke hemije. Na molbu srpske vlade, zbog nedostatka kadrova, vratio se u zemlju i odmah stavio u službu profesora gimnazije, godinu dana u Paraćinu, a od 1923. kao profesor fizike i hemije u Vranju – počinje priču Predrag.
Toma Srbinac u braku sa Danicom Danom, rođenom, u Zemunu, dobio je sina Predraga.
– Drugi svetski rat dočekao je kao rezervni kapetan. Mobilisan je sa komšijom i otišli su u Strumicu, a odatle sa ratnom jedinicom stigli do Sarajeva. Uspeli su da izbegnu Nemce i naoružani domaći šljam i preko planina krenu prema Višegradu, kako bi se domogli Srbije. Negde blizu Drine naleteli su na Nemce esesovce – navodi Predrag.
Toma je uhapšen i preko Srbije i Rumunije odveden u zarobljeništvo, u Osnabrik, u Nemačkoj. U zarobljeništvu je bio do kraja 1941. godine i početkom 1942. godine vratio se u Vranje. Za oslobađanje se pobrinula njegova majka Tanka. Napisala je molbu u kojoj je Toma predstavljen kao moravski Bugarin, i to preko svojih veza poslala na odgovarajuće mesto u Beogradu. Na molbu je odgovoreno pozitivno i Toma je pušten kući. Iz logora se, u Vranje, vratio sa 38 kilograma.
Partijska linija
– Oca i ostale ugledne Vranjance Bugari su internirali u Pirin krajem 1943. godine, gde su bili do leta 1944. godine. Po dolasku iz internacije, a nakon oslobođenja Vranja biće mu naloženo od narodnih vlasti da organizuje početak nastave u gimnaziji. Postavljen je za v.d. direktora – priča Predrag.
Gospodin zauvekProfesor Toma podržao je učenike koji su štrajkovali 1953. godine boreći se za svoja prava. Na sednici Razrednog veća i Nastavničkog saveta učenik Časlav Jovanović hteo je spase profesora: – Gospodin Toma nije imao nikakav uticaj na nas. On nas je podržao tek nakon naše pobune – rekao je.
– Je li bre ti, znaš li da on nije gospodin Toma, već drug Toma? – zapenio je jedan od profesora. |
Toma je bio direktor do 23. oktobra 1945. godine, kada je na inicijativu druga Dušana Devedžića, referenta Prosvetnog odeljenja Okružnog narodnog odbora Vranja, za direktora postavljen po partijskoj liniji Boško Babović. Razlog je bio da se veća pažnja usmeri proučavanje narodnooslobodilačke borbe i pravilno oblikovanje marksističkog pogleda na svet kod gimnazijalaca. Toma je postavljen za nastavnika predavača i pored dopisa iz Ministarstva prosvete da mu se prizna zvanje profesora. Sekretar škole, Miletić, svesno ili ne, dopis nije sproveo u delo.
– Odmah po oslobođenju Vranja od Bugara našu kuću su ispremetali i sve što je bilo "višak" je odneto. "Buržujske" stvari završile u stanovima novih buržuja-drugova. U kuću su nam uselili stanare koji su tu bili sve do 1962. godine. Otac je među učenicima upamćen kao strog, ali pravičan profesor. Prepoznao bi one koji bi slučajno zalutali u gimnaziju i na vreme im govorio da je napuste radi njihovog dobra. Prepoznao bi i one najbolje sa kojima je radio i mimo radnog vremena. Svi oni postali su vrsni fizičari i hemičari u zemlji i inostranstvu. Znao je da učenika koga slučajno negde vidi u varoši sa cigaretom u rukama odmah predloži za isključenje iz škole. Neki su zbog toga morali da završavaju razrede vanredno. Ali, kasnije nakon završetka gimnazije ili fakulteta svi su dolazili da ga pozdrave, da mu zahvale – završava priču o svom ocu Predrag.
