Dojurio iz Štutgarta da spasava porodicu

0

Susret s Borom u prihvatnom centru:  Bojana, Jovanka i Stojan čekaju da se vrate kući
 

– Sin nam je pričao kako je u Nemačkoj čuo za nesreću koja je zadesila naš grad, a od nas ni traga ni glasa. Nije znao šta je s nama, da l’ smo živi, gde se nalazimo… Ako treba i plivao bi po toj vodi samo da dođe do nas. Tek u subotu, kada je on već bio na putu za Srbiju uspeli smo da ga nazovemo. Dok smo čekali da nas evakuišu nije bilo ni struje, ni vode, niti su radili telefoni, ni mobilni, pa nismo mogli da mu se javimo – priča Jovanka svoju muku.

Jovanka, suprug Stojan (50), ćerka Bojana (18) i svekrva Milena (78) u subotu su izmešteni iz poplavljenog grada u SPORTski centar Pionir.

Stojan deluje ćutljivo i prepušta ženi i ćerki da pričaju za novine.

– Telenor je povremeno uspevao da uspostavi mrežu. Tako mi je dečko Aleksa oko podneva uspeo da javi da su podigli uzbunu i da treba hitno da se evakuišemo. Mi nismo verovali da voda može da dođe do naše kuće koja se nalazi u delu Obrenovca prema Zabrežju, a to nije blizu centra – priča Bojana, učenica Veterinarske škole u Obrenovcu.

Ali je vodena neman tako brzo nadolazila da su već posle nekoliko sati Mitrovići morali da napuste dom. Prizemlje je već počelo da plavi.
 

Gore od bombardovanja

Presabiraju šta im se to desilo i kako im se miran porodični život za svega nekoliko sati okrenuo naglavačke.
– Svi se sećamo bombardovanja ali ovo je bilo mnogo gore – uverena je Jovanka.

Iz kuće su uspeli da dođu u zgradu Osnovne škole "Jefimija", gde je bio prihvatni centar, ali je tu već bilo nekoliko hiljada ljudi. Mnogi su bili uplašeni, uspaničeni, nervozni. Nije bilo hrane ni vode. Ljudi su se svađali, pa se porodica Mitrović uputila kod prijatelja na četvrti sprat stambene zgrade u naselju Rojkovac.

– Tu smo prenoćili, jer noću nisu mogli da nas evakuišu. Grad je bio sablasno mračan, a po vodi je plutalo svašta i čamci nisu bili sigurni – objašnjava Jovanka.

Mitrovići su se načekali, jer su na red za evakuaciju došli tek oko tri sata u subotu po podne. Prednost su imali deca, trudnice, bolesni. Čamcem su prevezeni na livadu pored groblja i tu su čekali nekoliko sati na helikopter da ih prebace iz vodom opustošenog grada.

 

Jovanka nije preživela

Par dana posle ovog razgovora, Mitrovići su saznali da je među obrenovačkim žrtvama i Stojanova rođena tetka Jovanka (80).
Svetlana, Jovankina ćerka, pokušavala je na sve moguće načine da sazna šta joj je s roditeljom. Kako to nije uspela iz Austrije gde radi, došla je u Srbiju ne bi li pronašla majku, poslednji put viđenu u blizini porodične kuće u obrenovačkom naselju Zabrežje, i to samo sat vremena pre nego što će uslediti potom. Nakon što je Crvenom krstu prijavila nestanak majke, policija je otišla na prijavljenu adresu i tamo zatekla beživotno telo starice. Jovanka se udavila u sopstvenom domu.
Nesrećna starica privremeno je sahranjena na Bežanijskom groblju, a rodbina će je preneti u porodičnu grobnicu na obrenovačko groblje kada bude omogućen povratak u poplavom razrušen grad.

– Bilo je kao u nekom američkom filmu o katastrofi, samo što ga nismo gledali iz fotelje, nego smo ga živeli – poručuju Mitrovići.

Sada čekaju da se voda povuče. Potrudiće se da ih, pre nego što nadležni daju zeleno svetlo za povratak u grad, ne savlada želja da saznaju da li je istina da im je bujica srušila kuću. Mitrovići se trude da budu sabrani u ovakvoj nesreći, jer je unesrećenih ljudi svuda oko njih, a nesreći se čovek lako prepušta. Oni su bar svi živi i na okupu, u šta se uverio i sin Borivoje.

 

Vera u sedam života

Bojana je uspela da spakuje majicu i patike, ali ne može da prežali što svoje tri mačke nije iznela iz poplavljenog grada. Sada hoće da veruje u mit da mačke imaju sedam života.
– Prosto nam nisu dali da sa sobom nosimo ljubimce. Sada sam čula da su išli i spasavali životinje, pa se nadam da su među njima i moje tri mace – dodaje devojka.

 

POVEZANE VESTIVIŠE OD AUTORA

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here